Čegar: Metak koji je rešio bitku

Bitka na Čegru koja se odigrala početkom XIX veka, na istoimenom brdu, ovekovečena je spomenikom u blizini Niša koji nas i danas podseća na ovaj presedan u srpskoj istoriji.  Sigurno ne bi bilo ništa neobično, jer je skoro svaka bitka na ovim prostorima, pre ili kasnije, dobila svoj spomenik, a njeni junaci su zabeleženi. Ipak, ovaj spomenik je po svom nastanku, kao i jezi koju i danas izaziva, jedinstven u svetu – zove se Ćele kula i sagrađen je od lobanja srpskih vojnika čije živote je odnela bitka na Čegru (u njega su uzidane 952 lobanje poginulih srpskih vojnika).

Nedaleko od centra danas modernog Niša, pored puta koji se nekada zvao Carigradski, stoji spomenik u znak sećanja na bitku na Čegru. Osloboditi Niš od stranih osvajača značilo je imati prolaz ka Kosovu i „staroj Srbiji“. Zbog ovoga je oko 16 hiljada srpskih ustanika upućeno u ovaj kraj gde su iskopali šest dubokih šančeva od kojih je najveći bio na brdu Čegar. Na čelu ovog dela vojske bio je vojvoda Stevan Sinđelić. Niko nikada ne bi ni pretpostavio da će jedan rov postati tako značajan u istoriji srpskog ratovanja, niti da će jedan metak ovo mesto učiniti legendarnim, ali krenimo redom…

Prvi srpski ustanak je počeo 1804. godine, kada je u suštini počeo pad moći turske vojske u ovom delu Balkana, tako da je izgubila bitke na Ivankovcu, Mišaru i Deligradu 1806. godine. Posle određene pauze, u aprilu 1809. srpska vojska je bila skoncentrisana u Deligradu. Karađorđe, koji je bio vođa ustanka, krenuo je u dalja osvajanja. Jedan deo vojske poveo je u Crnu Goru, drugi deo u Bosnu i Hercegovinu, treći oko Dunava, ali je najveći deo vojske prvo poslao na brdo Čegar, gde se i odigrala važna bitka, jer je trebalo da se oslobodi Niš i da se spreči prodor Turaka u oslobođene teritorije. Srpska vojska je pristigla na Čegar početkom maja 1809. i tu je bilo šest istaknutih vojvoda – Stevan Sinđelić (vojvoda resavski) koji je nažalost poginuo u toj bici, Miloje Petrović (vojvoda mlavski) koji je bio glavnokomandujući i njegovi bećari, zatim Petar Dobrnjac, Ilija Barjaktarević (vojvoda paraćinski), Hajduk Veljko i Paulj Matejić.

Strategija naše vojske bila je odlično pripremljena, tako da bi verovatno ishod bitke i sve što je usledilo bilo drugačije da se nije desila zamka. Huršid paša (koji je inače bio sin hrišćanskog sveštenika, rođen na Kavkazu) pred samu bitku na Čegru, poslao je dezinformaciju kako upravo tog dana, 31. maja 1809, planira napad na Knjaževac. Na slici u kapeli Ćele kule postoje strelice, kojima je obeleženo povlačenje vojske i pozicije srpskih vojvoda sa našom vojskom, kao i plan kako je trebalo da bude raspoređena vojska na dan bitke. Međutim, zbog pašine dezinformacije veliki deo naše vojske je povučen i oslabljena vojska je ostala na Čegru. Huršid paša je poslao 12 hiljada svojih vojnika. Borba sa Stevanom Sinđelićem, koji je imao svega tri hiljade vojnika (Miloje Petrović je ostao na Čegru, ali od njega nije nažalost imao pomoć već je sa svojom vojskom bio prepušten jakom neprijatelju).

Po pričama očevidaca, bitka se vodila celog dana jer su Srbi stalno uspevali da odbiju napade. Pred kraj bitke, kada je ostalo svega 200-300 vojnika, bez ičije podrške morao je da spreči da njegovi vojnici živi padnu u ruke i pucao je u veliko skladište baruta. U eksploziji je pogunio on, njegovi vojnici, ali i preostali deo turske vojske. Prema procenama istoričara konačni ishod je ipak bio na strani Srba – na svakog poginulog srpskog vojnika, poginula su 4 turska osvajača (što je svakako bila „Pirova pobeda“)…

Takav ishod nije očekivao Huršid paša, bio je ljut i zato je iz revolta naredio da se sledećeg dana odseku glave srpskim vojnicima i da se sa Čegra prebace u Nišku tvrđavu. Da ironija bude veća naredio je srpskim ćurčijama da oderu kožu sa tih glava i da ih napune pamukom. Tragično je što je sa većine glava bila skinuta koža i poslate su u Carigrad, kao dokaz turske pobede. Bitka na Čegru nije donela poraz srpskoj vojsci, ali je nažalost dovela do prestanka Prvog srpskog ustanka…

Međutim, tu nažalost nije kraj priče o ovoj velikoj bici. Paši nije bilo dovoljno to što je uradio, već je odlučio da napravi nešto karakteristično, monstruozno i efektno i naredio je da se sazida kula u koju će uzidati te ogoljene glave, kao opomenu srpskom narodu da vidi kako će proći svako ko se suprotstavi Turcima. Mesto na kome se nalazi kula je odabrano zato što je to bio glavni i jedini put (koji datira još iz perioda cara Konstantina) i jedini kojim se mogli ući u Niš i izaći iz njega. Na ulazu se nalazio drveni most (kao ovaj autentičan koji se i danas tu nalazi) i tu se plaćala takozvana „trošarina“ (taksa za ulazak u grad). Upravo je iz ta dva razloga, iako je bilo van grada, svako ko je ušao ili izašao iz Niša morao je da vidi ovu kulu.

Trenutno je kula u lošem stanju, jer je 80 godina stajala nezaštićena. Tada je svako mogao da skida lobanje (mada su u početku to činili članovi rodbine, da po bar donekle po hrišćanskim običajima sahranili ostatke svojih najbližih). Unutra se nalaze crteži Feliksa Kanica, kako je izgledala i u kom stanju je bila kula kada se Niš oslobodio od Turaka 1878. godine. Kapela je sagrađena 1892. godine, kada su pristigle donacije, a glavni arhitekta bio je Dimitrije Leko. Trenutno je ostalo ugrađeno samo 58 lobanja (u početku je bilo 952). Na vrhu je bila jedna glava (po naredbi Huršid paše kako bi i tada bio iznad svojih vojnika) koja je najverovatnije simbolizovala glavu Stevana Sinđelića, a i sada se može videti jedna izdvojena za koju se samo pretpostavlja da je pripadala hrabrom srpskom vojvodi.

Putujući u Carigrad, tu je zastao i francuski pesnik i akademik Alfon de Lamartin. Potresen, u svojoj knizi „Put na istok“ zapisao je: „Pozdravih okom i srcem ostatke ovih hrabrih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen – temeljac nezavisnosti njihove otadžbine… Neka Srbi čuvaju ovaj spomenik! On će njihovu decu učiti koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im uz koju cenu su je njihovi očevi platili.”

Na mestu gde se odigrala bitka na Čegru danas se nalazi spomenik u obliku kule, a tu i bronzana bista Stevana Sinđelića–čoveka koji je za mnoge postao simbol otpora i hrabrosti koja nema cenu…

Izvor: Pecina posla / Serbia.com

Foto: Pecina posla