Čovek koji je bio insiracija za lik Šurde u „Vrućem vetru“

Terasu hotela „Grozd“, sa koje se čula pesma „A sad adio“, kuću okićenu lozom u centru grada koja je bila Šurdin dom, kaldrmu i panoramu Vlasotinca – sve je to publika zahvaljujući Siniši Paviću mogla da vidi u seriji „Vruć vetar“, koja je snimana i u ovom kraju pre više od 40 godina.

Scenarista Siniša Pavić, koji je inače vlasotinački zet, doveo ih je u ovaj kraj ne bi li autentično preneo atmosferu, duh i glavnu nit priče koju nosi „Vruć vetar“. Pavić je insistirao da se bar delić priče o Šurdi, koji je poreklom iz Vlasotinca, snima u rodnom gradu njegove supruge, sa kojom je zajedno radio scenario.

– Osim hotela „Grozd“, na čijoj terasi je Šurda pevao „A sad adio“, snimana je i panorama starog Vlasotinca pre poplave.

Šurdin dolazak u rodni grad, šetnja Vlasotinačkom kaldrmom, Šurda „kao gastarbajter“ i njegov dolazak sa Bobom – scene su koje su Vlasotinčani željno isčekivali da vide na ekranu.

Pored Ljubiše Samardžića, Bore Todorovića, Žike Milenkovića i drugih poznatih glumaca, bili su angažovani i mladi umetnici iz Vlasotinca koji su statirali.

Osim što su bili deo kultne serije, u kadru sa glumačkim legendama, lokalni statisti, članovi Kulturno-umetničkog društva, imali su priliku i da čuju njihove anegdote, a neke i prožive zajedno, jer su dugo posle snimanja sedeli u kafani.

Nekad su scene snimane ujutru rano, onda je bio problem da se glumci probude, naročito Bora Todorović. Čekaju ga, nema ga, pa odu u sobu, a on se zaključao, ne mogu da ga probude.  Ljubiša Samardžić, koji je tumačio lik Šurde, bio je pristupačan, skroman, nije patio od neke veličine, iako je to u glumačkom svetu bio.  

Kada su završili snimanje, kaže, skoro 7 meseci su se kadrovi montirali, pa je celo Vlasotince nestrpljivo čekalo kada će na televiziji moći da vide scene koje su snimljene u Šurdinom rodnom kraju. Scenarista se nakon 40 godina od snimanja prisećao toga da lik Šurde nije nastao slučajno. Naime, Vlasotinački berberin Didža, koji je pre poplave imao lokal kraj Vlasine, bio je čovek kod koga ljudi nisu dolazili samo da se obriju, već i da čuju njegove zanimljive priče. Bio je to kako je kasnije objašnjavao Pavić, čovek koji je voleo život, bio je interesantan i to je i privlačilo ljude da dolaze, a bio je i sjajan pevač.

Uveče u hotelu na obali Vlasine, gde se pevalo svake večeri, Didža bi, kad zatvori radnju, dolazio i uvek je posle jednog špricera uzimao mikrofon i pevao, a pevao je dobro. Šurda je bio nalik njemu – imao je duhovite opaske, ali je to bio čovek koji nije zadovoljan svojim životom, jer „nema mesta nigde“, nije ni u Beogradu, ni u Vlasotincu, on je negde između. U potrazi za srećom odlazi i u Nemačku, ali se vraća, stalno menja zanimanja, živi kod ujaka, a ne kod oca. 

On je tragač za nekim svojim mestom. I padaju mi na pamet svi ti ljudi koji liče na tog čoveka. Mnogi koji nisu zadovoljni onim što rade. A mnogo je takvih ljudi koji nisu zadovoljni onim što rade, svojom profesijom i želeli bi da budu nešto drugo.

Da komedija koja je snimana davne 1979. godine i dalje živi, potvrđuje to što skoro sve generacije koje su bar jednom pogledale priču o mladom berberinu iz Vlasotinca, prepričavaju dosetke iz serije poput „Rad je pretvorio majmuna u čoveka, a sada od čoveka pravi konja“, „Nisam za rabotu, ja sam više za Grčku“, kao i popularno Šurdino „Lele“. Kao što se pokazalo za ovihviše od 40 godina, ljudi zaista vole tu priču i te junake. To je nešto što se dopalo i onima pre skoro pola veka i ovima sada, a to je veliki rezultat… 😉

Izvor: Pecina posla / Južne vesti

Foto: Youtube / Screenshot