Čuvene istorijske ličnosti koje možda nisu ni postojale

Njihove pesme pevamo, njihovim podvizima se divimo, a oni možda nisu ni postojali… 😉

Ponekad se dogodi da ljudi i njihova dela budu toliko značajni, da „uđu u anale“. Tada se istorija piše oko njihovih imena i govori se da su obeležili jednu generaciju, epohu ili čak čitavu eru. Međutim, za neke od centralnih ličnosti istorijskih knjiga ne može se pouzdano utvrditi da li su uopšte postojale. U zanimljivom tekstu na portalu Nacionalna geografija otkriv se pet takvih istorijskih ličnosti.

1. Kralj Artur

Zaštitnik Kamelota je jedan od najpoznatijih monarha u istoriji, ali mnogi naučnici veruju da je njegovo postojanje samo legenda, slična „Maču u kamenu“. Sumnje leže u pitanju da li je kralj Artur zaista postojao i kakve istorijske činjenice stoje iza legendarne pripovesti o slavnom kralju i njegovim pustolovinama?

Hrabri kralj Artur je, prema predanju, odbio napad Sasa na Britaniju u V ili VI veku. Ali, dok je navodno pobedio u 12 bitaka u nizu protiv osvajanja, veliki kralj se ne pominje ni u jednoj od sačuvanih istorija ovog sukoba. U stvari, porpuni prikaz Artura se pojavio tek u IX veku, a zapis o ledi Ginevri i vitezovima Okruglog stola pojavio se samo uz tekst Džefrija od Monmuta iz XII veka – „Istorija kraljeva Britanije“.

Legenda

Ustaljena verzija čuvenog mita kaže da je Artur bio vanbračno dete velikog britanskog vladara, Utera Pendragona i Igrene, supruge kornvolskog vojvode. Već sam prestup iz koga je začet, Arturu je dao posebnu energiju, sakralnog karaktera. U stilu pripovesti o Romulu i Remu, Uterov čarobnjak, Merlin je Artura poslao na selo, gde je bio odgajan u tajnosti, do svoje petnaeste godine.

Nakon Uterove smrti, Britaniju je pogodilo bezvlašće koje je trajalo sve do trenutka kada je mudri Merlin odlučio da je došlo vreme da Artur nasledi krunu. Sama epizoda Arturovog stupanja na tron, jedna je od najpoznatijih u okviru čitavog ciklusa legendarnih pripovesti. Merlin je priredio nadmetanje u vađenju čuvenog mača Ekskalibur iz kamena, a nagrada je bila sama kraljevska kruna. Jedini čovek kome je ovo pošlo za rukom, bio je sam Artur koji je tako postao novi kralj Britanaca.

Artur je u borbama uvek nosio mač Ekskalibur koji je, kao i koplje Ron najverovatnije dospeo sa mitskog ostrva Avalon. Artura je u bojevima krasio i zlatni šlem u obliku zmaja i plašt Prajdven sa izvezenim likom device Marije.

Istorija

Manjak verodostojnih materijalnih i pisanih izvora vezanih za pripovesti o Arturu i vitezovima Okruglog stola, mogao bi navesti na misao da istorijski Artur nije ni postojao. Ipak, rasprostranjenost i ukorenjenost arturijanskih legendi u evropskoj kulturi zahtevaju posebnu opreznost od istoričara koji se bave ovim pitanjem. U zavisnosti od toga kakav stav istoričari imaju prema samom usmenom predanju, njegovom značaju i ulozi, formiraju se različiti, nekad čak potpuno suprotni odgovori na pitanje da li su arturijanske legende zasnovane na istini.

Pojedini istoričari i danas poriču postojanje kralja Artura, dok ovi drugi ističu njegovu ogromnu ulogu u britanskoj istoriji VI veka. Istina se, kao i obično, najverovatnije nalazi negde između pa je danas najprihvaćenije ono stanovište koje govori u korist postojanja Artura, ali tek kao vojskovođe ili lokalnog gospodara neke od razjedinjenih oblasti koje su naseljavala keltska plemena- Briti. Postoji čak i izvesna mogućnost da je ovaj oblasni gospodar uspešno ratovao protiv saksonskih zavojevača na Badon hilu, pa čak i privremeno ujedinio keltske, britanske teritorije pod svojom vlašću.

Ukoliko ova teza odgovara istorijskoj istini, to bi uveliko objasnilo i uzroke samog nastanka mita i slavu koju je Artur doživeo u narednim generacijama. Bez obzira na to šta je Artur zapravo bio i da li se zaista tako zvao, njegovi vojnički podvizi uticali su na keltska plemena Britanije da ga shvate kao heroja i zaštitnika od spoljne opasnosti. Boreći se protiv omraženih Saksonaca koji su prethodno započeli postepenu invaziju na Ostrvo, Artur je postao simbol keltske borbe za opstanak kome će kasnija narodna, usmena tradicija pripisati mnoge legendarne vrline i postaviti ga u središte sopstvene mitologije.

2. Pitagora

Svi smo učili o Pitagorinoj teoremi na časovima matematike, ali ne postoji dokaz o postojanju slavnog antičkog naučnika po kom je ova teorema nazvana – Pitagore. Prema nekim istorijskim zapisima, grčki mislilac Pitagora je živeo tokom 5. i 6. veka pre nove ere. Upamćen je kao filozof i matematičar, ali je u antičko doba bio poznatiji kao duhovni otac kulta opsednutog numerologijom i transmigracijom ljudiskih duša. Bizarna činjenica o Pitagori nam govori da je verovao u to da neka vrsta zla postoji u semenju mahunastih biljaka, te da je loše jesti ih.

Dok je Pitagorina mržnja prema mahunarkama valjano dokumentovana, njegovi savremenici nisu zabeležili nijedan značajan prikazi njegovog života. Sve reference na velikog mislioca — a možda i njegove čuvene ideje i formule — potiču od njegovih sledbenika, koji su sebe nazivali pitagorejcima. Priče koje imamo o Pitagori duboko su isprepletene sa mitom i natprirodnim događajima. Jedna ga priča opisuje kao sina boga Apolona. Neki teoretičari smatraju da ove laži i kontradikcije nagoveštavaju da je Pitagora bio jednostavno preuveličan ili čak izmišljeni vođa kojeg su štovali članovi verske sekte.

Čak i da je Pitagora postojao, verovatno nije bio prvi koji je otkrio svoju čuvenu teoremu — istorijski dokazi ukazuju na to da su Egipćani koristili ovu formulu mnogo ranije.

3. Homer

Naučnici su dugo spekulisali o činjeničnoj osnovi za „Ilijadu“ i „Odiseju“, čiji je autor epski pesnik Homera, ali argument preispituje i postojanje na samog barda. Prema nekim teorijama, najveći od svih grčkih pisaca možda nije ni postojao, a čak i da jeste, gotovo sigurno nije jedini autor svojih poznatih dela.

Pošto je bio veoma uticajna ličnost, neobična je činjenica da za vreme kada je Homer živeo nisu zabeleženi zapisi o njegovom postojanju. Homer je navodno živeo i stvarao u VII ili VIII veku pre nove ere. Često se opisuje kao slep čovek rođen na ostrvu Hios, ali čak i ovi detalji su diskutabilni.

Ovaj nedostatak biografskih informacija naveo je neke teoretičare na misao da je „Ilijadu“ i „Odiseju“ zapravo napisao niz različitih autora, ili su možda samo interpretacije popularnih priča koje su se usmeno prenosile generacijama. Ako je to tačno, Homer je možda bio odgovoran za prvo sastavljanje priča u koherentne narative, ali je takođe mogao biti apstraktna figura, izmišljena kao način da se mitovima dodeli jedan autor.

Homersko pitanje

Homersko pitanje je kritika koja se bavi poreklom Homerovih dela. S početka, Homeru su se pripisivale sve pesme epskog ciklusa, kao na primer Tebaida, Epigona, Kiprija, zatim zbirka himni, neke manje pesme, kao i šaljive i podrugljive pesme poput Kerkopi i Margit.

Međutim, još u doba pre početka nove ere postavljalo se pitanje da li je Homer autor svih ovih dela. Čuveni antički istoričar Herodot, koji je živeo u prvom veku p.n.e., jeste priznavao Tebaidu kao Homerovo delo, ali ne i Epigonu i Kipriju. Do kraja IV veka, početkom aleksandrijskoga doba, spisak dela ovog pesnika sveo se samo na Ilijadu i Odiseju.

Moderna rasprava o poreklu Homerovih dela počinje kritikom nemačkog filologa Fridriha Volfa iz 18. veka. Volf je želeo da naučno dokaže kako su epovi Ilijada i Odiseja nastali od više pesama. On smatra da pesme čak nisu ni pisane, već pevane godinama pre nego što ih je neko sakupio i sastavio u epove. Putujući pesnici su vremenom menjali i dopunjavali pesme, a zatim je jedan od njih pokušao da ih objedini u celinu.

Volf se smatra za začetnika moderne rasprave o Homeru, jer je podela u razmišljanjima o Homeru započela pod uticajem njegove kritike. Nastaju dve struje suprotstavljene u razmišljanjima – analitičari, koji su smatrali da je Ilijadu i Odiseju napisalo više autora, i unitaristi, koji smatraju da je postojao samo jedan autor.

4. Robin Hud

Ime Robina Huda često nalazimo u britanskom srednjovekovnom folkloru, ali da li su priče o razbojniku koji je krao od bogatih i davao siromašnima zapravo zasnovane na činjenicama?

Najpoznatiji odmetnik iz Šervudske šume prvi put se pojavio u pesmama i baladama u 14. i 15. veku, a istorijski dokazi pokazuju da su neki razbojnici, poznati kao „Rabunhod“ ili „Robehod“, postojali i ranije.

Tokom 700 godina, odmetnik Šervudske šume postao je jedan od najpoznatijih narodnih heroja u popularnoj kulturi. Počevši od 15. veka, a možda i pre tog vremena, hrišćani u određenim delovima Engleske slavili su Prvi maj predstavama i igrama koje uključuju lik Robina Huda, pridajući mu religiozno značenje.

U međuvremenu, akademici su pročešljali istorijski zapis u potrazi za dokazima o stvarnom Robin Hudu – ili, u najmanju ruku, o stvarnoj ličnosti koja je inspirisala njegovu legendu. Relativno nedavno je Džek Vajt, pisac bestseler-romana, predstavio junaka s tolikom popularnošću da bi mogao da se takmiči sa samim Robinom Hudom. U pitanju je Vilijam Volas.

Vilijam Volas je škotski vitez koji se borio protiv engleskog ugnjetavanja, sve dok nije brutalno pogubljen 1305. godine. Skoro sedam vekova nakon njegove smrti, ime mu je proslavio Mel Gibson, svojim blokbaster-filmom „Hrabro srce“.

U okviru svog istraživanja, Vajt je ispitao Volasov pečat, čiji se jedini sačuvani primerak pojavljuje na pismima koje je napisao škotski borac za slobodu 1297.godine. Na pečatu je prikazan dugački luk, što je moguća indikacija da je Volas, poput mitskog razbojnika iz Notingemšira, bio vešt strelac.

Istraživači su vekovima pokušavali da utvrde stvarni identitet Robina Huda, ali to im do sada nije polazilo za rukom. Najpopularnija teorija opisuje ga kao sledbenika kralja Ričarda Lavljeg Srca, dok drugi spekulišu o različitim mogućnostima, od pretpostavke da je bio grof od Huntingdona, do toga da je bio član Vitezova templara. Ipak, sve veći broj istoričara sada smatra da su priče o Robinu Hudu i njegovim saborcima jednostavno srednjovekovni mitovi, koji su nastali kao popularne bajke o otporu engleskom ugnjetavanju škotskog stanovništva.

5. Likurg

Likurg je zapamćen kao čovek koji je od grčkog polisa – Sparte, napravio jednu od najvećih vojnih sila antičkog sveta. Pripoveda se da je, negde između 7. i 9. veka pre nove ere, ovaj slavni zakonodavac pokrenuo niz radikalnih reformi koje se odnose na sve, od braka i seksa, do bogatstva i podizanja dece. Najpoznatiji od njih se ticao stvaranja agogea, rigoroznog, višegodišnjeg programa obuke osmišljenog da od spartanskih dečaka napravi neustrašive ratnike.

Iako nema sumnje da su Likurgove reforme sprovedene, istoričari još uvek nisu sigurni da li je njihov tvorac zaista postojao. Spartanci nisu zapisivali svoju istoriju, tako da većina onoga što se zna o njihovom najistaknutijem vođi potiče iz kasnijih, često veoma kontradiktornih izvora.

Likurgova biografija je takođe puna natprirodnih, mitskih pojava. U jednom istorijskom zapisu se tvrdi da je okončao svoj život samoprinudnom gladovanjem – zbog čega neki istoričari spekulišu da je on bio samo vrsta božanstva, koju su osmislili Spartanci kako bi svoju kulturu opisali kao delo jednog velikog stvaraoca… 😉

Izvor: Pecina posla / Natonalgeographic.rs

Foto: Shutterstock