Pele: Čarobnjak u kopačkama

Kada se govori o najboljem fudbaleru svih vremena u svakom razgovoru ljubitelja „najvažnije sporedne stvari“ na svetu na celoj planeti, njegovo ime je nezaobilazno. Legendarna desetka Selesaoa (popularni naziv reprezentacije Brazila) ostavila je toliko dubok trag u istoriji fudbala, da je svim kasnijim velikanima ovog sporta njegova senka predstavljala ogroman izazov.

Edson Arantes do Nasimento, poznatiji kao Pele, je ime koje se u fudbalskom svetu izgovara sa poštovanjem. Ovaj veličanstveni fudbaler iz zemlje kafe i sambe obeležio je istoriju fudbala i sporta ne samo matičnog Brazila, već i cele planete.

Osvojio je 29 trofeja za 21 godinu profesionalne karijere, bio je svetski šampion u klupskoj i reprezentativnoj konkurenciji, rekorder je po broju ligaških golova (650, a ukupno više od 1.000 pogodaka u karijeri, po nekim podacima 1281), 12 golova u finalima Svetskog kupa, osvajač brojnih individualnih nagrada, a zvanično je izabran i za najboljeg fudbalera 20. veka. Sam pogled na ovaj spisak pokazuje o kakvoj veličini fudbalske igre se radi, a to nije ni delić onoga što Pele zaista jeste.  

Rođen je na današnji dan, 23. oktobra 1940. u gradu „Três Corações“ (u prevodu „Tri srca“), na jugu države Minas Žerais. Sa 80 hiljada stanovnika ovaj grad nije u grupu najvećih, ali je podjednako udaljen od tri najveća grada Brazila Rio de Žaneira, Sao Paula i Belo Horizontea. Pele je ime dobio po čuvenom američkom naučniku Tomasu Edinsonu, zato što je porodični dom dobio struju neposredno pre njegovog rođenja, a nadimak po kojem je danas poznat potpuno slučajno. Njegovi drugari su ga zadirkivali pošto je pogrešno izgovarao ime omiljenog fudbalera, legendarnog golmana Vasko da Game Bilea. Mladi Diko (to mu je bio porodičan nadimak) zvao ga je Pele i zbog toga su ga drugari prozvali Pele.  

Otac mu je Žoao Ramos do Nasimento zvani Dondinjo, takođe izuzetan fudbaler i golgeter, koga je teška povreda omela da napravi veličanstvenu karijeru. Međutim, ljubav prema ovom sportu usadio je sinu. Možda i najvažnija stvar bila je ta da je uspeo da usadi sinu emociju koju je imao prema fudbalu, a ona je došla do posebnog izražaja kada je Pele imao devet godina, a Brazil doživeo „nacionalnu tragediju“, kada je u meču za titulu šampiona sveta, na Marakani u Rio de Žaneiru, poražen od Urugvaja 2:1, iako je i nerešen rezultat bio dovoljan Selesau za osvajanje Zlatne boginje.

„Bilo mi je veoma teško kada sam video oca da plaće. To sam video prvi put za svojih devet godina. Bio je mngoo tužan što je Brazil izgubio te 1950. Tog istog dana, obećao sam da ću za njega jednog dana osvojiti Svetski kup“ – rekao je Pele. Tako je i bilo…

Brazil je prepun talentovane dece, ali ono što je Pelea izdvajalo je brzina razmišljanja i donošenja odluka na samom terenu, što je kapitalno u tom uzrastu od 14 godina. Tu sposobnost je stekao na malom fudbalu, koji je ozbiljno, sa seniorima, igrao u Sao Paulu. Na kraju je odigrao maestralan turnir, na kome je postigao 14 golova na 15 mečeva.

Čovek koji je trenirao Pelea u Baurau znao je da ima dragulj koji zaslužuje da ide na višu stepenicu. Valdemar de Brito znao je da bi trebalo mu pomogne da trasira put blistave karijere. To je učinio jer je snažno verovao u mladića. Došao je 1956. čelnicima Santosa i rekao da će ovaj klinac od 15 godina biti najbolji fudbaler sveta.

Ljudima u Santosu nije dugo trebalo da uvide da su napravili investiciju života. Do te 1956. Santos, koji se nalazi u istoimenom lučkom gradu kraj Sao Paula, osvojio je samo dve Pauliste. Daleko je bio od onih najvećih klubova. Ali već posle prve utakmice u kojoj je Pele Korintijansu dao četiri gola bilo je jasno da je klub dobio velikog igrača. Sa 16 godina bio je najbolji strelac brazilskog šampionata, u konkurenciji paklenih ofanzivaca. Tim partijama zaslužio je poziv u nacionalni tim. Već u prvoj utakmici 7. jula 1957. protiv večitog rivala Argentine postigao je gol, a to isto je uradio i u drugom meču protiv istog protivnika tri dana kasnije. Bilo je jasno da će ovaj tinejdžer zauzeti mesto među putnicima na Svetsko prvenstvo u Švedsku naredne godine.

Do glavnog turnira na severu Evrope Pele je održao prosek gola po meču u dresu Selesaoa. Ali istovremeno došao je sa nezgodnom povredom kolena. Ipak, selektor Feola odlučio je da rizikuje. U grupnoj fazi igrao je samo protiv vladajućeg olimpijskog šampiona Sovjetskog saveza treći, ali ujedno i najvažniji meč za prvo mesto u grupi. Na njemu je briljirao dvostruki strelac Vava, ali Pele iako bez postignutog gola bio je motor velike većine akcija i pokazao koliko može da bude opasan.

Golovi su počeli da se nižu u eliminacijama. Protiv Velsa u četvrtfinalu postigao je jedini gol na meču, a protiv Francuske i prve zvezde turnira Žista Fontena u polufinalu prikazao se u punom sjaju. U pobedi 5:2 postigao je tri gola i odveo Brazil do velikog finala. Tu ih je čekao domaćin Švedska predvođena sa dvojicom od trojice legendarne švedske trojke Milana koju su činili Lendholm, Gren, Nordal (poslednji nije igrao jer je prvi otišao u Milan a u tom trenutku je važilo pravilo švedske federacije da ko ne igra u domaćim klubovima ne može biti član reprezentacije). Umesto Nordala igrao je Agne Simonson, koji je kasnije nosio dres i slavnog Reala. Dakle, izuzetno jak tim, ali pred Brazilom potpuno nemoćan. Pele je postigao dva gola u pobedi 5:2, najubedljivijom u istoriji finala.

Pele je na tom šampionatu proglašen najboljim mladim igračem i dobio je srebrnu loptu iza saigrača Didija. Ostvario je obećanje dato ocu, ali je i konačno obradovao naciju i smestio je među pobednicima najvećeg takmičenja i upisao trajno u istoriju.

Kada sa 17 godina postaneš svetski šampion i najbolji si strelac ekipe na tom turniru, a drugi odmah iza Žista Fontena, kada si najbolji strelac brazilskog šampionata u konkurenciji takvih napadača kao što su Didi, Vava, Garinča, Hoze Altafini i drugi, već tada možeš da završiš karijeru i da ti se svi dive decenijama. Mnogi fudbaleri i jesu tako prolazili, ali za Pelea je putovanje tek počelo. Dokazao se na reprezentativnom nivou, ali sledio je klupski život, onaj u Santosu. Ekipa iz predgrađa Sao Paula sa velikim nadama očekivala je buduća vremena, s obzirom da u svojim redovima imaju novopečenog svetskog šampiona i zvanično mladog fudbalera planete. Santos je učvrstio dominaciju u šampionatu Pauliste, koji je od dolaska Pelea osvojio tri puta zaredom…

Kada se danas govori o Peleu jedna od stvari koja mu se spočitavaju najčešća je ta da nije igrao fudbal „na ozbiljnom nivou“, tačnije da se nije okušao u Evropi. Ta primedba bi možda danas imala smisla, ali 60-ih godina 20. veka fudbal u Brazilu i Južnoj Americi ni po čemu nije bio lošiji niti slabiji nego u Evropi. Šta više, južnoamerički klubovi su dominirali u sudaru sa evropskim, o čemu potvrđuju i titule u Interkontinentalnom kupu, koji je tada bio jedini koliko, toliko zvanični poligon za odmeravanje snage dva kontinenta u klupskom fudbalu. U toj deceniji južnoamerički klubovi su sedam puta bili pobednici, evropski samo tri. Što se tiče primedbe o nekvalitetu brazilske lige tog vremena, ona apsolutno ne stoji. Svi igrači najbolje reprezentacije tog vremena brazilske bili su igrači koji su igrali u nacionalnoj ligi. Tek po završetku Svetskog prvenstva otišli bi poneki u neke od najvećih evropskih klubova, ali brazilski selektori su za najveća takmičenja zvali one iz domovine, tako da šampionat sa takvim zvezdama, najvećim zvezdama tog doba, nikako ne može biti slab šampionat. A Pele je u njemu bio najbolji od najboljih i tu verifikaciju je potvrđivao i na svetskom nivou i u duelima sa evropskim klubovima i reprezentacijama. Nije da nije imao ponuda iz Evrope i to od najvećih klubova, ali najbolji igrač tog vremena prosto nije želeo da napušta svoj klub i svoju zemlju.

Svetsko prvenstvo u Meksiku (70) prava je esencija Pelea kao fudbalera. Dominacija, kreativnost, lepota, dribling, vic, lopta koja ima oči, nemilosrdna egzekucija. Da ne bude da se autor prepustio zanosu u duhu „dobrih starih vremena“ ovu konstataciju potvrđuju i brojke. Pele je direktno, što znači golovi i asistencije, učestvovao u 53% golova Selesaoa na ovom šampionatu, a i u ostalih 47% imao je vitalnu ulogu, da li kao začetnik akcije, da li kao neko ko je imao „hokejašku“ drugu asistenciju ili prosto kao neko ko bi odvojio dva odbrambena igrača i otvorio prostor. Pele je bio svuda i oni koji su njegovi savremenici i hroničari njegove karijere, tvrde da nikada nije igrao sa takvom strašću, tako pametno i tako kvalitetno, kao u Meksiku.

Peleu su kolena dobro bila istrošena od povreda i nasrtaja protivničkih igrača. Zbog toga je reprezentativnu odiseju završio baš u Meksiku, a zvanično 1971. protiv Jugoslavije…

Bilans igranja za brazilsku reprezentaciju su tri osvojene svetske titule, što nijednom igraču još nije pošlo za rukom, 77 golova na 92 meča. Ali mnogo bitnije je nasleđe. Kada je Pele ušao u nacionalni tim 1957. Brazil je bio nacija dobrih igrača, ali prosečnih rezultata i reputacije. Samo jedna srebrna medalja na svetskim šampionatima bio je tek treća južnoamerička reprezentacija iza Urugvaja i Argentine, a od njih su bili uspešniji Italijani, Zapadna Nemačka, Mađarska, a tu negde u ravni Čehoslovačka. Samo 13 godina kasnije Brazil je postao najtrofejnija reprezentacija u istoriji svetskih prvenstava. Do pojave Pelea brazilski igrači su bili respektabilni, ali su daleko traženiji bili Argentinci i Urugvajci. Od 1970. Brazilci su tražena i cenjena roba…  

Njemu nije bilo potrebno da ode u najveći evropski klub tog vremena Real Madrid da bi postao zvezda. Pele je to već bio i veća nego što je tada bio Real Madrid u svetskim okvirima. Kao i bilo koji evropski klub. Kao marketinška ikona zaradio je toliko novca da je bio najplaćeniji fudbaler tog vremena, pa mu nije bilo potrebno da ide preko bare. Imao je slavu, imao je novac i mogao je da uživa i igra za svoju dušu u svom Santosu. Pele je odlučio da penziju dočeka u Santosu, klubu koji mu je pružio priliku kada je imao svega 15 godina. Taj dan je došao 1974. Za tih 18 godina Pele je Santosu doneo 25 trofeja klubu koji je do njega osvojio svega tri i taj period se smatra „zlatnim dobom“ kluba. Od njegovog penzionisanja Santos je osvojio samo 12 trofeja i sve u 21. veku, kada su vedete bili Robinjo i Nejmar. Zahvaljujući Peleu Santos je od malog brazilskog kluba, daleko iza mnogo poznatijih i priznatijih Sao Paula, Flamenga, Fluminensea, Vasko da Game, Korintijansa, Palmeirasa, Botafoga, Kruzeira izrastao u, ne samo najbolji brazilski, već i južnoamerički i svetski klub tog vremena. Prvi je brazilski klub koji je osvojio trofeje van Brazila i opet će Pele biti prvo ime kada se govori o međunarodnoj afirmaciji brazilskog klupskog fudbala…

Ipak, Edson Arantes do Nasimento nije imao mira u penziji. Nekoliko puta se vraćao na poziv svog kluba, a onda se 1975. odlučio na novu avanturu. Dobio je poziv iz Amerike od Njujork Kosmosa. Čuveni američki biznismen ambiciozni Stiv Ros poželeo je da Americi donese fudbal, a da bi to uradio odlučio je da to učini sa najvećim zvezdama. Prva stvar je bilo dovesti Pelea. Pored slavnog Brazilca u Njujorku su se obreli između ostalih i novopečeni svetski šampion Kajzer Franc Bekenbauer i legendarni centarfor Lacija Đorđo Kinjala, koji je doneo Rimljanima prvu titulu 1974. Iako već nije bio u najboljim godinama i vrhunskoj formi, Pele je bio dovoljno dobar da natera Amerikance da ga iz nedelju u nedelju gledaju, a čak je uspeo da dođe i do šampionske titule. Mada treba biti pošten i reći da je najjači pečat na tu titulu stavio upravo Kinjala. Pele je odigrao dve godine u SAD i na 56 utakmica postigao 31 gol, što je sasvim solidan učinak za sam „smiraj“ karijere. Oprostio se definitivno od aktivnog igranja fudbala (okačio „kopačke o klin“) pre 43 godine, 1. oktobra 1977. na Metlajfu u Nju Džersiju u okršaju Kosmosa i njegovog Santosa…

Pele je najveći igrač svih vremena, a suvereno je vladao 20 godina. Na kraju izuzetne dvodecenijske karijere Pele je na 1.363 utakmice postigao 1.281 gol. Da li su podaci potpuno tačni ili ne, cifra je impozantna, vanvremenska. Njegovo delo govori samo za sebe…

Činjenica da je od poslednjeg Peleovog meča prošlo skoro pola veka i da mlađa populacija nije imala prilike da ga gleda. Nije ni moja generacija, ali kada sam počinjao da pratim fudbal i kada sam počinjao da ulazim u taj svet i da se divim nekim drugim igračima, uvek je odzvanjalo ime Pele, kao neko božanstvo. Svako vreme ima svoje heroje, ali poruka za milenijalce kada komentarišu Pelea u odnosu na današnje velike igrače, u prvom redu Lionela Mesija i Kristijana Ronalda. Zapitajte se zbog čega je i posle 50 godina Pele sinonim za planetarno najpopularniji sport i njegovo dostignuće se koristi kao „vertikala“ kada se govori o najvećem fudbaleru svih vremena…

Izvor: Pecina posla/ Sportklub

Foto: Goal.com / Ilustracije/ Pixabay