Rađanje legende: Šta je slomilo 300 Spartanaca kod Termopila?

Početkom juna 480. pre nove ere, moćna persijska vojska prešla je Dardanele preko dva pontonska mosta i nastavila silovito napredovanje ka Grčkoj. Predvođene kraljem Kserksom, trupe su se uputile ka Termopilu, uskom planinskom prolazu nazvanom po toplim izvorima sumpora (Termopile u prevodu znači „tople kapije“). Smešten na istočnoj obali Grčke, oko 136 kilometara severozapadno od Atine, negostoljubiv krševit pejzaž pun gustog grmlja, trnovitog žbunja i strmih obronaka, gde je loše vreme — jaki pljuskovi i velika vrućina — uobičajena pojava — postao je poprište epske bitke.

Bitka kod Termopila u brojkama

Najviše saznanja o bici kod Termopila dobili smo od grčkog istoričara Herodota. Izvore iz kojih saznajemo o događaju pisali su sicilijanski istoričar Diodor sa Sicilije (čiji se izveštaj iz prvog veka pre nove ere delimično zasnivao na ranijem grčkom istoričaru Eforu), drevni Grci Plutarh i Ktezije, savremeni istoričar Džordž Berdoa Grundi (koji je izvršio topografski pregled uskog prolaza kod Termopila) i grčki tragičar Eshil.

Nijedan persijski izveštaj o epskoj bici nije sačuvan, a mnoge statistike vezane za nju ostaju nejasne. Broj trupa pod Kserksovom komandom, na primer, predmet je velike debate. Prema Herodotu, persijski kralj imao je ukupno 2,6 miliona vojnika. Njegov savremenik Simonid, pesnik, kaže četiri miliona. U međuvremenu, Ktezije je izbrojao 800.000, dok savremene naučne procene — zasnovane na logističkim mogućnostima i ograničenjima kažu da je vojnika bilo između 120.000 i 300.000.

Jedna stvar oko koje se većina izvora slaže je da je do bitke došlo iz osvete i zbog ambicije. Darije, Kserksov otac, bio je poražen od Grka na Maratonu, blizu Atine, deceniju ranije — u bici koja je okončala prvu persijsku invaziju na Grčku.

Deset godina kasnije, Kserks je želeo da se revanšira — ali i da potčini celu Grčku, i proširi Persijsko carstvo na zapad.

Kserksov napad

U leto 480. p.n.e. Kserksu je na putu stajao savez obično sukobljenih grčkih gradova-država — od kojih su neke bile primorane da obustave međusobne ratove kako bi se suočile sa Persijom. Atina je predvodila koaliciju sa Spartom.

Atinski političar i general Temistokle predvodio je grčku pomorsku opoziciju, blokirajući persijsku flotu u prolazu Artemisijum. Leonida, kralj Sparte, komandovao je kopnenim snagama u Termopilu: 300 članova njegovih kraljevskih spartanskih telohranitelja do danas su tema brojnih knjiga, filmova i pesama; i manje proslavljenim kontingentom od ukupno 7.000 vojnika, uključujući 1.000 Fokiđana, 700 Tespijanaca i 400 Tebanaca.

Leonida, star oko 60 godina, stupio je na presto oko 490. pre Hrista, nakon što je prethodni kralj, njegov polubrat, Kleomen, umro bez naslednika. 300 Spartanaca sa njim bili su elitni vojnici koje je lično izabrao. Odabrao je da ga prate samo vojnici koji imaju potomke, jer je znao da su male šanse da prežive, a želeo je da se njihova loza nastavi.

Planovi i taktike

Leonidov plan je bio da zadrži Kserksa na uskom prolazu – povoljnom terenu koji bi učinio da malobrojna vojska deluje mnogobrojnije. Ograničeni uskom klisurom, Persijanci ne bi mogli da iskoriste brojnost svojih superiornih trupa, niti da koriste konjicu. U međuvremenu, grčka flota je mogla da se koncentriše na persijske snage u moreuzu severno od ostrva Eubeje.

Kserks je podigao logor blizu Termopila i čekao je četiri dana. Bio je uveren da će Grke, kada vide njegovu moćnu vojsku, obuzeti strah i da će se povući. Prema Plutarhu, poslao je glasnika Leonidi tražeći da položi oružje, ali je spartanski kralj, prema Plutarhu, lakonski odgovorio: „Dođi i uzmi!“

Petog dana počeo je napad Persijanaca. Njihova brojčana prednost nije bila od koristi u skučenom prostoru, kao što je Leonida i predvideo. Iako su bili hrabri i izdržljivi, bili su slabo obučeni za ovakav teren, a nedostajalo im je adekvatno naoružanje. Mačevi su im bili kraći, a štitovi manji od grčkih. Njihovi lukovi i strele su se takođe pokazali kao beskorisni protiv čvrstih grčkih štitova.

Izdaja

Grci su polako potiskivali Kserksove ljude, a broj persijskih žrtava se povećavao. Pre nego što se završio prvi dan, Kserks je pozvao svoju najbolju trupu — elitnu grupu od 10.000 ljudi pod komandom persijskog plemića Hidarna. Grci su ih zvali “Besmrtnici” jer su odmah imali zamenu za ubijenog vojnika, pa njihovi redovi nikada nisu bili iscrpljeni.

Ali čak ni oni nisu mogli da pokore Grke i ubrzo su bili primorani da se povuku. Priča se da je Kserks, koji je posmatrao bitku sa zlatnog prestola u blizini, nekoliko puta besno skočio zbog neuspeha svojih trupa.

Sledećeg dana Persijanci su ponovo bezuspešno napali. Tada im je lokalni Grk po imenu Efijalt (čije je ime od tada postalo sinonim za izdaju) otkrio tajnu pobede. Efijalt je Kserksu, u zamenu za nagradu, ispričao za put koji je vodio oko planinskog grebena i završavao se iza grčkih položaja. Prema Herodotu, Kserks je zadatak poverio Hidarnu i njegovim Besmrtnicima, koji su stazom marširali celu noć.

Kada je Leonida saznao da su Persijanci opkolili njegove snage, sazvao je ratno veće. Pitanje je bilo: da li Grci treba da se povuku ili da ostanu na svojim položajima? Uprkos bezizlaznoj situaciji, Leonida je ostao pri svojoj odluci: njegovih 300 Spartanaca, zajedno sa grupom Tebanaca, će da ostanu i da se bore. Osećaj časti i stroga vojna disciplina činili su predaju nezamislivom. Za Spartanca kao što je Leonida, postojale su samo dve opcije: pobediti ili umreti.

Smrt vođe, rađanje legende

Leonida je naredio grčkoj floti u tesnacu Artemisijum da napusti svoj položaj, a većini ljudi koji su se borili sa njim naredio da napuste bojno polje. Prema Diodoru sa Sicilije, Leonida je sa sumornim humorom rekao: “Želim obilan doručak, jer večeras večeramo u Hadu!” Efor i Diodor pišu kako je Leonida zatim izvršio hrabar napad na persijski logor. Herodotov izveštaj, opisuje i persijsku ofanzivu.

Leonida je izašao iz uske klisure koja je do tada štitila njegovu vojsku i zauzeo položaje na otvorenom prostoru. Iako je bio izložen, bio je u boljoj poziciji za raspoređivanje ljudi. Grci, znajući da je smrt jedini mogući ishod, borili su se nemilosrdno. Kada bi im se koplja slomila, izvukli bi mačeve i nastavili da se bore.

Leonida je pao. Oko njega je izbio okršaj. Spartanci su ponovo napali i uspeli da zadrže Persijance kako bi povratili telo svog kralja. Kada su videli da je Hidarn stigao sa Besmrtnicima, povukli su se i ponovo okupili na višem terenu iza zaštitnog zida. Oni koji su još imali mačeve branili su se njima; oni koji nisu, borili su se “šakama i zubima”. Persijanci su srušili zid i opkolili Grke, ali su izbegli borbu prsa u prsa. Umesto toga, dokrajčili su svoje neprijatelje strelama.

Herodot kaže da je Leonidi glava bila odsečena, a telo nabijeno na kolac. Sahranjen je u Termopilima, zajedno sa ostalim vojnicima.

Godine 440. p.n.e. Leonidine kosti prenete su u Spartu. Njegova grobnica se i danas nalazi u blizini današnjeg istoimenog grada.

Posle Termopila, Grci su ostvarili velike pobede nad Persijancima kod Salamine i Plateje.

Leonida i njegovi ljudi su uticali na moral svih Grka da nastave borbu protiv Persije. Kao što je Diodor sa Sicilije napisao: „Ovi ljudi, dakle, jedini od svih koje istorija beleži, u porazu su stekli veću slavu od svih drugih koji su izvojevali najlepše pobede.“

Danas kod Termopila stoje dva spomenika koja čuvaju uspomenu na te događaje: savremeni, tzv. Leonidin spomenik, sa njegovim odgovorom na Kserksov zahtev za predaju oružja: Molon labe! (Dođi i uzmi). Drugi je onovremeni, najpoznatiji ratnički epitaf u evropskoj istoriji, sa stihovima pesnika Simonida sa ostrva Keja:

„O XEIN ANGELLEIN LAKEDAIMONIOIS HOTI TEDE

KEIMETHA TOIS KEINON RHEMASI PEITHOMENOI“

„O stranče, idi, Spartancima pripovedi,

Da ovde, poslušni njihovim zakonima, mi ležimo“.

Izvor: Pecina posla / nationalgeographic.rs

Foto: Statua kralja Leonide kod današnje Sparte (Shutterstock)