Opet je bilo masa analitičara, psihologa, psihijatara i istalih stručnjaka na temu: „Kako se nositi sa depresijom u ovim covid vremenima?“
Obezbeđeni su telefoni za pomoć… bilo je priče i priče… ali, niko ne dade – konkretan odgovor. Šta da radiš? Pozoveš telefon i – pričaš? Šta ako ne pričam? Ne mogu.
Javiš se mejlom. Šta ako ne vidim? Ne hodam?
Bila je tako jednom čudna, za većinu, devojčica, jer je imala zelenu kosu i žute kao dukat oči. Za sebe je mislila da je normalna, kao i sva deca. Vreme je prolazilo, ispostavilo se da oči boje zlata ustvari su dukati koji se stavljaju – kao putarina. A čamdžija nikako da dođe. I tako nekoliko puta.
Ona je mislila da je toliko smatraju čudakom, vanzemaljcem, da je zato niko ne razume šta priča. Sve manje je pričala, polako, neprimetno, da bi na kraju – zanemela. Shvatila je da je i čamdžija odustao o nje.
Ili je to uradio – zbog nečega!?
Verovatno postoji razlog.
Vremena su bila sve lošija. Ljudi su bili sve lošiji.
Vrlo brzo posle toga niko je nikada više nije čuo da se smeje. Ništa nije bilo smešno – a niko nije primetio.
Sigurno danas postoji mnogo sličnih osoba. Ljudi ne primećuju ni zelenu kosu, ni nedostatak osmeha, ni…
Pa, gospodo psihijatri – gde ste? 😉
Tekst: Biljana Bundalo
Foto: Pixabay/Ilustracija
Leave a Reply