Da li ove obrade muzičkih hitova bolje zvuče od originala?

Ne postoji definicija dobre obrade neke voljene pesme. Dobra obrada može proisteći iz želje da se oda počast originalnoj kompoziciji, ali može i potpuno da je „rekonstruiše“.

Dok je obrada popularnih ili onih manje slavljenih pesma kroz istoriju muzike bilo mnogo, ima onih koje su se izdvojile… 😉

Pesme koje su u izboru magazina „A.V. Club“ i dalje čine deo kolektivnog saundtreka, ili u originalnoj verziji ili, u ovim određenim novim inkarnacijama, a koje su nekako uspele da zamene originale na ovaj ili onaj način:

Whitney Houston, „I Will Always Love You“ (1992)

Doli Parton napisala je pesmu „I Will Always Love You“ kao oproštaj od Portera Vagonera, zvezde iz Nešvila koja je predstavila ovu kantri pevačicu američkoj publici.

Osamnaest godina nakon što je postala hit, Vitni Hjuston ju je otpevala kao ljubavnu temu za film „Telohranitelj“, njen probojni filmski nastup.

Vitni Hjuston je ovu tihu izjavu odanosti pretvorila u melodramski vrhunac, epski prikaz upornosti kroz srceparajuće trenutke, snimak gde pesma biva zamagljena monumentalnim izvođenjem.

Ike & Tina Turner, „Proud Mary“ (1971)

U rukama Džona Fogertija, „Proud Mary“ je bila klasična rok pesma koja donosi sanjaranje o parobrodu koji plovi po Misisipiju.

Kada su Ike & Tina Turner obradili pesmu dve godine nakon Creedence Clearwater Revivala, odbacili su svaku ideju fantazije.

Nakon opuštenog uvoda, njih dvoje izvrću pesmu snažnim naglaskom na ritmu. Lider je bila Tina, a ne vođa benda Ike. Tina „proždire“ pesmu, izbacujući je u neprepoznatljivom obliku.

Jeff Buckley, „Hallelujah“ (1994)

Izvedena kao meditativna mantra od strane njenog autora Leonarda Cohena, a zatim prilagođena nečemu što podseća na pop pesmu Johna Calea, „Hallelujah“ je postala standard u izvođenju Jeffa Buckleyja.

Koristeći verziju Johna Calea kao osnovu, Buckley je pesmu obogatio dramom, pretvarajući tihu tužbalicu u katarzično oslobođenje, prenosi nova.rs.

Caleova verzija se pojavila u filmu „Shrek“, ali brojne obrade koje su usledile u 21. veku bile su zasnovane na Buckleyjevoj interpretaciji, utvrđujući ideju da je „Hallelujah“ pokazna vežba za moćne, emotivne pevače.

Johnny Cash, „Hurt“ (2003)

Na četiri albuma njegove saradnje sa Rikom Rubinom, nije bilo iznenađenje čuti da Džoni Keš izvodi pesmu savremenog rok izvođača.

Na njihovom prvom zajedničkom albumu, „American Recordings“ bila je pesma grupe Danzig, a pesme Soundgarden i Becka su se pojavile na drugom albumu.

Ipak, njegova verzija pesme „Hurt“ grupe Nine Inch Nails delovala je apsolutno jedinstveno. Tretirao je pesmu s najvećim poštovanjem, dajući težinu samopovređivanju Trenta Reznora u stihovima.

Jedinstvena priroda pesme dodatno je učvršćena pratećim videom, koji je spajao snimke mlađeg Keša sa njegovim starijim likom. Keš je umro nekoliko meseci nakon objavljivanja videa, dajući pesmi „Hurt“ sugestiju poslednje volje i testamenta.

The Clash, „I Fought The Law“ (1979)

Legendarni Bobby Fuller Four pretvorili su pesmu „I Fought The Law“ autora Sonnyja Curtisa u klasični rokenrol 1965. godine, ali je grupa The Clash pesmu 1979. godine pretvorila u himnu izopštenika.

Obradivši pesmu glasnije i brže, The Clash zvuče kao da im je policija za petama, dajući njihovom izvođenju uzbudljivu dinamiku.

Urge Overkill, „Girl, You’ll Be A Woman Soon“ (1992)

Popularizovana u ključnoj sceni filma Quentina Tarantina „Pulp Fiction“, verzija pesme „Girl, You’ll Be A Woman Soon“ grupe Urge Overkill fokusira se na opušteni šarm koji je suština Neila Dajmonda.

„Girl, You’ll Be A Woman Soon“ zvuči senzualno, čak strastveno u izvođenju Urge Overkill, koji mudro napuštaju svoju ironiju u korist nečega bogatijeg.

Pet Shop Boys, „Always On My Mind“ (1987)

Jedan od najdugovečnijih standarda ere roka, „Always On My Mind“, popularizovan je od strane Elvisa Presleyja 1972. godine i postao još veći u izvođenju Willieja Nelsona deceniju kasnije.

Pet godina nakon toga, grupa Pet Shop Boys pružila je najsmeliju interpretaciju pesme.

Oni su pesmu zamislili kao himnu visoke energije dance-pop zvuka, napadajući slušatelja sintisajzerom, ali zadržavajući melanholičnu podlogu pesme – obrade koja je pametna, ali kuca sa bolnim srcem.

Amy Winehouse & Mark Ronson, „Valerie“ (2007)

Pesma „Valerie“ druge britpop grupe Zutons, koja je na brzinu napisana, preobražena je u „neo-Motown“ numeru od strane pevačice Amy Winehouse i producenta Marka Ronsona.

Izvođenje „Valerie“ uz veliki, ritmični zvuk pretvorilo je pesmu iz rokerske u zaraznu pop numeru, ali razlog zbog kojeg je singl izuzetan je taj što Winehouse pronalazi osećaj čežnje u tekstu, iznoseći ga kao tužnu molitvu izgubljenom prijatelju.

Ukusi su svakako različiti, ali me interesuje da li su i za vas ove obrade čuvenih hitova bolje ili vam se više sviđaju originalne verzije pesama? 😉

Izvor: Pecina posla / nova.rs

Foto: Wikipedia / Heinrich Klaffs, John Coffey, DefenseImagery, Rama