Danas mali broj ljudi obraća ozbiljnu pažnju na stari dobri sendvič! On je tek-tako neka uzgredna hrana… Naravno, u pitanju je „varka“ jer sendvič ima zanimljivu istoriju, a definitivno je besmrtni gastronomski faktor… 😉
Rani počeci
U pitanju su izuzetno rani počeci, jer prvi sendvič za koji znamo potiče još iz prvog veka pre nove ere. Naime, rabin Hilel Stariji imao je običaj da jagnjeće meso, gorke začinske trave, seckane jabuke, i orašaste plodove, stavlja između dva komada macesa. Maces je inače tradicionalna vrsta tankog i hrskavog beskvasnog hleba, koju Jevreji i dan danas ritualno konzumiraju za vreme Pasha praznika.
Tokom Srednjeg veka ljudi su koristili ustajali hleb umesto tanjira. Na njega bi polagali meso, sir, i/ili drugu hranu, a zatim obično jeli prstima, dok je pribor za jelo ređe korišćen. Na kraju bi se taj ustajali hleb, natopljen mašću i sokovima, ili pojeo, ili davao domaćim životinjama, a najčešće najsiromašnijima kao nekakva milostinja. Uzgred rečeno, lepinje od testa takođe su korišćene kao tanjiri, na njih se svašta stavljalo… i tako je nastala – pizza!
Džon Montegju, četvrti erl od Sendviča
Ovde dolazimo do prekretne tačke u istoriji sendviča, odnosno do njegovog zvaničnog rođenja. Na tome možemo da zahvalimo erlu Džonu Montegjuu i njegovoj ovisnosti o kockanju. Naime, pošto bi sate i sate provodio za kockarskim stolom, erl nije mogao da odvoji dovoljno vremena za pristojno jelo. Kako ipak ne bi svisnuo od gladi, tražio je od svog kuvara da mu donese nešto što bi komotno jeo samo prstima. Kuvar se setio da između dva parčeta hleba stavi meso, a ostalo je, što bi se reklo – istorija… 😉
Mučeni kuvar nije dobio nikakvu zaslugu, već samo – četvrti erl od Sendviča, Džon Montegju, po kome je i nastala reč sendvič. Ali, ne lezi vraže, plemić od Sendviča se najverovatnije na svojim putovanjima po Mediteranu, Turskoj i Grčkoj susreo sa nečim što se zove meze. Kao što znate, to je običaj pri kom se namazi, sirevi, i druge zakuske, zahvataju uz pomoć neke vrste tankog hleba, ili stavljaju na isti. Zato je sasvim moguće da se ovaj britanski erl setio dotične metode prilikom napada gladi za vreme kockanja.
Definicija
Stara definicija kaže da se sendvič sastoji od dva parčeta hleba između kojih se nalazi – nešto, i da može biti obrok za sebe. Doduše, mi danas znamo da je za sendvič dovoljno samo jedno parče hleba, da bi se dobio takozvani „otvoreni sendvič”.
Debata
Jedna od kompleksnijih rasprava svodi se na to šta sve jeste (ili pak nije!) sendvič. Tako, na primer, ostaju podeljena mišljenja oko hamburgera, hot-doga, burita, takosa, kesadilje, wrap-ova, girosa… U pitanje se još dovodi sladoled-sendvič, i korišćenje alternativnih sastojaka umesto hleba (listovi salate, kolutovi paradajza, velike pečurke, izdubljene paprike…).
Različite vrste
Teško je izdvojiti glavne tipove sendviča, jer praktično sve može dobiti njegovu formu. Slobodno se može reći da se opšta podela svodi na slane i slatke.
Sendviči se razlikuju još po tome koji je sastojak dominantan, pa tako postoje: tuna sendvič, pileći sendvič, sa sirom i šunkom, samo sa povrćem, sa salatom od kuvanih jaja, sa grilovanim sirom, morskim plodovima, dimljenim lososom…
Važno je i to da li će sendvič imati ili nemati koricu, kao i da li se služi hladan ili topao…
Večita kulinarska inspiracija
Istina je da se kulture i nacije sveta međusobno pomalo ili drastično razlikuju, ali ono što ih svakako povezuje jeste činjenica da svi imaju – sendvič!
On je naprosto večita inspiracija, pa tako varijantama i kombinacijama doslovno nema kraja. Ipak, neki sendviči postali su svetski poznati. Tako se izdvaja fransezinja iz Portugala, bokadiljo iz Španije, miketa iz Italije, krok madam iz Francuske, smorebrod iz Danske, kacu sando iz Japana, ban mi iz Vijetnama, arepa iz Venecuele, ruben iz Amerike…
Na kraju ne preostaje ništa drugo nego da se zapitate koji je to sendvič vama omiljen. Ili, još bolje, budite gastronomski kreator svog originalnog sendviča! 😉
Izvor: Pecina posla / City Magazine
Leave a Reply