Mesto gde ponosna istorija Srbije stanuje

Verovatno ne postoji turista iz Srbije, koji je boravio u Solunu, a da tom prilikom nije posetio i Srpsko vojničko groblje „Zejtinlik“, koje se nalazi u neposrednoj blizini centra grada. Nekada je to bilo mesto, na kome se prodavalo ulje ili zejtin (po turskom), bilo samo ledina u okolini Soluna, a kasnije se tu nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske. Mesto na kome se „Zejtinlik“ nalazi je, uz manastir Hilandar na Svetoj Gori, jedino što na teritoriji Grčke pripada Srbiji, jer je Republika Grčka to zemljište površine oko 7 hiljada kvadratnih metara poklonila našij državi.

Rame uz rame sa srpskim ratnicima, prilikom proboja Solunskog fronta su stradali i francuski, italijanski, engleski ruski vojnici, a svi pronađeni ostaci se danas nalaze u sklopu memorijalnog kompleksa koji nosi naziv Srpsko vojničko groblje „Zejtinlik“. Uprkos nazivu, činjenica je da Francusko groblje najbrojnije (iako se tu nalazi najviše poginulih vojnika iz francuskih kolonija, a najmanje ima Francuza), zatim slede Srpsko, pa Italijansko i Englesko, dok je Rusko ujedno prostorno i najmanje, sa najmanjim brojem sahranjenih vojnika.

Na mestu na kome se nalazilo groblje Glavne vojne poljske bolnice srpske vojske u okolini tadašnjeg grada Soluna, 1926. godine je doneta odluka da se pronađu ostaci svih srpskih ratnika koji su stradali prilikom proboja Solunskog fronta i sahrane se na tom mestu. Ljude koji su se bavili ovim, ni malo lakim poslom, predvodio je Savo Mihailović, Srbin rodom iz Grblja u Boki Kotorskoj. Upravo to je bio početak nastanka Memorijalnog kompleksa „Zejtinlik“ u prestonici grčke oblasti Makedonija.

Posebno je zanimljiv podatak da je od 1926, kada se počelo sa pronalaženjem tela srpskih boraca i njihovom ekshumacijom, pa sve do Dana primirja u Prvom svetskom ratu, 11. novembra 1936. godine, sav građevinski materijal dopreman iz Republike Srbije i bio je oslobođen carina i poreza. Oko srpskog groblja posađene su sadnice čempresa donete iz srpskog manastira Hilandar sa Svete Gore, koje daju večnu stražu poginulim borcima za slobodu. Čempresi danas ostavljaju veoma jak utisak na posetioce.

Nakon izgradnje, groblje je postalo stecište preživelih ratnika kao i porodica poginulih. Tokom niza godina u sklopu groblja je nastao svojevrstan muzej predmeta, knjiga i relikvija koje su posetioci donosili. Moramo pomenuti i zasluge čuvenog arhitekte, Budimira Hristodula, rodom iz Aleksinca. Osim što se borio kao jedan od 1.300 kaplara, on je bio i glavni neimar prilikom gradnje „Zejtinlika“, a posebno je zanimljiv podatak da je on lično bio angažovan na inicijativi koju je uspeo da sprovede u delo, da se na ovo groblje donesu sadnice čempresa iz Hilandara.

Savo Mihailović je ostao da služi svojim saborcima i to tako što je predano i marljivo uređivao njihove humke, a svim dobronamernim posetioca Srpskog vojničkog groblja govorio o njihovim podvizima i vodio ih u obilazak spomen kosturnice. Kako je Savo ubrzo po završetku mučnog posla pronalaženja ostataka, te njihove ekshumacije i umro, brigu o „Zejtilniku“ je preuzeo njegov sin, Đuro, koji je ostao upamćen po mnogo čemu, ali i po činjenici da je uspeo da spreči nacističke snage tokom Drugog svetskog rata da opljačkaju ovu svojevrsnu Svetinju našeg naroda.

A čika Đorđe, kako od milošte mnogi Srbi vole da zovu doskorašnjeg čuvara „Zejtinlika“, rođen je u Solunu, na tlu Grčke i oženjen je Grkinjom. Brigu o grobovima palih srpskih ratnika vodi još od davne 1961. godine. Iako je rođen 1928, još uvek vodi računa da svako ko dođe na Zejtilnik sazna što više, kako o hrabrim srpskim vojnicima, tako i o srpskoj istoriji. Čuvar groblja „Zejtinlik“ je od marta 2014. godine Predrag Nedeljković iz Kraljeva.  

Ako vas put navede u Solun, posetite ovaj važni istorijski spomenik, ovi divni i skromni ljudi će vas zaista uvek sačekati sa osmehom i primiti otvorenog srca, a vi ćete sami biti bogatiji za još jednu veoma lepu uspomenu. Koliko vredi posetiti groblje zbog bitnih istorijskih svedočenja koje nam pruža, jednako ga vredi posetiti da bi upoznali čuvara Ðorđa. Najbolje vreme za posetu je do podneva kada je i deda Ðorđe tu. Pošto ima već 92 godine, dobio je zamenu, pa nije tokom čitavog dana na groblju. Ako ga ne vidite u vreme posete, potražite ga u kućici u kojoj živi, levo od od staze koja vodi ka mauzoleju, ali izbegavajte da to bude u periodu odmora od 14 do 18 i posle 20 sati. Možete da donesete neki poklon ili prilog, a ako imate sreće, deda Ðorđe će vas provesti kroz kompleks. Taj dan i čuvara Ðorda, prema kome je tek ove godine ispravljena nepravda i napokon je dobio srpsko državljanstvo, nećete nikada zaboraviti…

Izvor: Pecina posla / Grčka info / Nikana

Foto: Pecina posla