Moj karantin

Uglavnom, odgovor na pitanje „Kako provodite vreme u karantinu?“, poznate ličnosti, ljudi, odgovarali su: „Družim se sa porodicom, odmaramo, nikad nismo imali ovoliko vremena, za čitanje knjiga, gledanje filmova, za decu, obavljanje kućnih poslova…“

Zašto je bilo tako nešto potrebno da budete sa decom (setim se bombardovanja), sa familijom, da čitate knjige… To je nešto normalno.

Niko nije rekao: „Uznemirava me zatvor. Ne mogu da kupim hranu za pet dana unapred, ne mogu tako da živim, ne znam šta ću sa sobom…“

Ne pevam, odavno, a znam.

Ne smejem se, odavno.

Ne čitam, zbog slepila.

Ne pričam, zbog iznemoglosti.

Ne interesuje me šta ko radi na društvenim mrežama, pogotovo da li Ceca ima koronu ili ne, nervira me familija, nervira me glupost, a ne smatram sebe pametnom osobom…

Ali, svako valjda u takvoj situaciji nađe nešto…

Ne razumem ljude, pričaju gluposti, ali razumem one koji (ne) pričaju. Pričaju, treba ih samo razumeti!

To se ne može ako ne živiš sa njima. To se zove nemušti jezik.

Riki (tata) i Odi (sin) su moj karantin i izlaz.

Oni kao ćute. Nemaju primedbe. Ali su – život! I razlog da se ujutru ustane.

Svako ima svoj karantin.

I svako potraži izlaz.

Samo treba misliti.

Tekst i foto: Biljana Bundalo