Nedostaju nam ljudi sa jakim karakterom

„Neke knjige nezasluženo su zaboravljene, ali nema ni jedne koja nam je nezasluženo ostala u sećanju“ (V. H. Odn – Bajadžina ruka, 1963.)

„Sve je već rečeno, ali budući da niko ne sluša moramo se vratiti unazad i početi iz početka“ (Andre Žid, Ogled o Narcisu, 1891.)

Jedna takva knjiga, ali zasluženo zakopana u srcu, zove se „Jedna srpska vizija“, sazdana je od misli, načelnih stavova, razmišljanja kad, šta i kako, Zorana Đinđića.

Knjiga je izdata godinu dana posle, biblioteka se zove „Svetionik“, a urednici su Žika Bogdanović i Denis Radovanović.

Čast da promoviše i potpisuje knjigu imao je Zoran Živković, a predgovor je uradila Vesna Pešić.

„Kada sam čula da je Zoran ubijen, prvi put sam u životu zaplakala nad Srbijom. Pomislila sam, baš se ne da.“ A naslov njenog predgovora je: „Smrt na domaku srpskog sna“.

Sve što je u ovoj knjizi interesantno je i poučno. Možeti izdvojiti bilo koji segment i uporediti ga sa aktuelnom situacijom, primeniti, poslušati.

Nama je primera radi, odmah privukao pažnju deo koji se odnosi na omladinu: „Srrednjoškolska omladina daleko je od toga da se razočarala u političare, daleko je od toga da bi bila rezignirana, naprotiv, postala je jedan od nosilaca pozitivnog radikalizma i može da bude dobra kontrolna instanca opozicionih stranaka…“

Govorio je o medijskom ratu. Danas oni koji su u tom ratu, bilo ko da su, da ne bi mesecima „polemisali“ na tu temu, samo treba da pročitaju deo ove knjige uzgred budi rečeno, strana broj 29.

Govorio je o velikima i malima u politici, o satanizovanju, liderstvu, ukrštanju ideja… O odnosu sa ljdima, o Kosovu, o intelektualcima i politici…

O svemu. I sve je bio u pravu. Samo u jednome nije. Knjiga se završava rečenicom: „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti – onda se grdno vara, jer ja nisam sistem.“

Sad znamo, da je tada sve stalo.

Tekst i foto: Biljana Bundalo