Za kvalitetne psihološke trilere, kakvi su oni koje su snimali Dejvid Finčer, Daren Aronofski i Braća Koen, karakteristična je napeta atmosfera koja gledaoce vodi do konačnog i obično neočekivanog obrta na samom kraju filma.
Ipak, nekad grandiozno finale ume da zaseni mnoge veličanstvene finese filmskog jezika kojima su pojedina ostvarenja „protkana“.
U nastavku teksta vam predstavljam nekoliko ostvarenja koje, uprkos razotkrivenom raspletu, vredi pogledati više puta… 😉
„Beži!“ (2017)
Filmski prvenac reditelja Džordana Pila vodi publiku u uvrnutu, ali zastrašujuću priču o rasizmu koji je i dalje prisutan na američkom jugu.
U ovom filmu mladi Afroamerikanac Kris sa svojom partnerkom, belkinjom Rouz odlazi na vikend-odmor kod njenih roditelja, kako bi ih upoznao.
Preteranu gostoprimljivost majke Misi i oca Dina Kris u početku tumači kao njihov nervozni pokušaj da dokažu da im ne smeta što se njihova ćerka zabavlja sa tamnoputim mladićem, ali kako vikend odmiče, otkriva niz pojedinosti sa zastrašujućim posledicama.
Ovaj napeti film dobio je odlične kritike širom sveta, a zbog svoje slojevitosti i izobilja detalja koji nisu očigledni na prvo gledanje, sigurno vredi pogledati i više puta.
„Parazit“ (2019)
Crna komedija smeštena u savremeno doba Južne Koreje ispituje ogromne klasne razlike građana Seula i premešta tok priče iz humorističnih scena ka napetom trileru, živo prikazujući nepravde savremenog poretka.
Film prati porodicu Kim koja živi u sirotinjskom suterenu u Seulu. Majka, otac i dvoje odrasle dece nemaju posao i snalaze se kako znaju. Rade jednokratne posliće, račune ne plaćaju, pa su im telefoni isključeni, jure besplatni vajfaj komšija, a prozor im gleda na uličicu u kojoj uriniraju pijanci.
Kada sin Ki-vu dobije priliku da daje časove engleskog ćerki bogataške porodice Park, oni veoma lukavo jedan po jedan, uz pomoć spletki, dolaze do različitih poslova kod Parkovih.
Gospodin i gospođa Park su japiji i zadovoljni su angažmanom Ki-vua i njegove porodice iako ne znaju da su oni članovi iste porodice. Prvi deo filma je maestralna igra crnohumornih smicalica i spletki, da bi drugi deo poprimio mračniju atmosferu i radnju čiji humor ostavlja gorak ukus.
Tek kad ponovo pogledate ovaj film, možete da upijete sve njegove nijanse i odlučite ko je u toj priči zapravo parazit. Nakon nizanja uspeha po bioskopima i festivalima, osvojio je Oskara za najbolji film. Ta nagrada je prvi put dodeljena delu koje nije s engleskog govornog područja.
„Nema zemlje za starce“ (2007)
Braća Koen poznati su kao reditelji koji uspevaju da objektivom kamere zabeleže sve finese ljudske prirode. Iako je ovaj film na prvi pogled čist triler ispunjen nasiljem, na drugo gledanje otkriva mnogo kompleksniju priču od one jednostavne borbe dobra i zla.
U ovom filmu glavni junak u pustinji nalazi tela švercera droge ubijenih u obračunu. Tu pronalazi i kofer sa dva i po miliona dolara, a njegova odluka da ih prisvoji pokreće niz događaja, u kom će se granice između dobra i zla potpuno zamutiti.
„Zatvoreno ostrvo“ (2010)
Film Martina Skorsezea sa Leonardom di Kaprijem u glavnoj ulozi, pravi je primer trilera koji gledaoce do samog kraja drži u neizvesnosti.
Prati Edvarda Danijelsa, namučenog čoveka koji ne može da pobegne od svoje prošlosti, dok istražuje čudan nestanak pacijenata u psihijatrijskoj bolnici.
„Američki psiho“ (2000)
U filmu „Američki psiho“ rediteljke Meri Heron, glavni protagonista je mladi, zgodni i bogati Patrik Bejtman (Kristijan Bejl) koji uživa u luksuzu punim plućima. Međutim, iza tog „savršenog“ mladog muškarca krije se monstruozni um čoveka koji uživa u tome da drugima oduzima život.
Iako je film na početku tipičan triler, njegov kraj će mnoge iznenaditi jer prilikom prvog gledanja mnogi tragovi koji upućuju na zaključak nisu očigledni. Pored izvanredne glume Kristijana Bejla, to je dovoljan razloga da iznova pogledate ovaj film.
„Crni labud“ (2010)
Ovaj film reditelja Darena Aronovskog je priča o balerini Nini, čiji je život potpuno posvećen umetnosti.
Umetnički direktor baletske trupe traži novu primabalerinu za predstavu koja će otvoriti sezonu Labudovo jezero. Nina je logičan izbor, ali balerina Lili, takođe, privlači direktorovu pažnju. „Labudovo jezero“ je najzahtevnija plesna partitura klasičnog repertoara i traži protagonistkinju koja poseduje nevinost i ljupkost belog labuda, ali i prevrtljivost i aroganciju senzualnog crnog labuda.
Nina savršeno odgovara ulozi belog labuda, dok je Lili oličenje crnog labuda. Kako se odnos dve balerine iz rivalstva pretvara u čudno prijateljstvo, Nina dolazi u dodir sa svojom mračnom stranom, koja preti da je uništi.
U svemu tome gledaoci tek na kraju saznaju prave Ninine muke, ali je upravo zbog završnice neophodno pogledati film barem još jednom.
„Doni Darko“ (2001)
Priča prati lika čije ime nosi i naslov filma, momka koji boluje od mesečarenja i kome iznenada kreće da se priviđa zastrašujuća persona u kositmu velikog zeca, koja ga uhodi i konstantno ponavlja da će do kraja meseca doći do smaka sveta.
Izvanredna gluma koja je poverena, između ostalih, Džejku Džilenholu, Holmsu Ozbornu i Meri Mekdonel, kao i uznemirujući prizori, učinili su „Doni Darko“ jednim od kultnih filmova snimljenih na kraju 20. veka. Ipak, mnogo je i onih koje je zbunjujući vremenski tok i komplikovan zaplet na kraju ostavio sa više pitanja nego odgovora. Drugim gledanjem sve dobija mnogo dublji smisao.
„Memento“ (2000)
Intrigantni film Kristofera Nolana prati Lenarda Šelbija (Gaj Pirs), ožalošćenog čoveka koji pati od gubitka kratkotrajnog pamćenja i traga za ubicom svoje žene.
Pošto ne može da se osloni na svoja sećanja, oslanja se na komplikovanu strategiju, koja ima brojne nedostatke.
„Memento“ se poigrava sa protokom vremena i ishod čini neizvesnim do samog kraja, ali je Nolan u ovo kompleksno ostvarenje utkao brojne skrivene tragove koji su vidljivi tek na drugo gledanje.
„Borilački klub“ (1999)
Čovek koji pati od insomnije i bolno dosadnog života (Edvard Norton) narator je i glavni protagonista filma „Borilački klub“. On se susreće sa Tajlerom Dardenom (Bred Pit) s kojim pokreće ilegalni klub koji ljudima omogućava da se tuku do mile volje.
U ovom filmu brišu se granice između uobrazilje i stvarnosti, pa na kraju deluje samo kao dug i košmaran san. Međutim, prilikom drugog gledanja otkriva se njegova suptilna kritika savremenog života, kapitalizma i društvene izolovanosti, pa ovaj haotični triler dobija još dublji smisao.
„Bulevar zvezda“ (2001)
Filmski kritičari Los Anđelesa su 2010. godine ocenili ostvarenje Dejvida Linča kao najbolji je film decenije. Ulogom u „Bulevaru zvezda“ glumica Naomi Vots je stekla svetsku slavu, a ostvarenje je reditelju donelo nominaciju za Oskara.
U ovom filmu otkrivamo košmarno lice Holivuda, a lukavi Linč namerno u njemu ostavlja ogroman prostor za interpretaciju, ponovno gledanje i diskusiju.
Da li biste vi dodali još neki film na ovu listu? 😉
Izvor: Pecina posla / Euronews.rs
Foto: Copyright Screenshot YouTube/HD Film Tributes, Rotten Tomatoes Classic Trailers, Movieclips
Leave a Reply