Pitaj mene Rado

U vreme karantina mnogi su kod Zorana Kesića dobili priliku da pokažu kako provode te dane. Među njima, za mene, istakla se Kristina Ivanović koja je izvela pesmu „Da sam ja netko“. Na poseban način. Kako se ispostavilo, ovo je bio podstrek i za Radu Đurić da napravi emisiju istog naziva, kako je sama rekla, isto gostujući kod Kesića.

Nisam došla do toga da zamišljam sličnu emisiju, samo mi je prvo palo na pamet: Gle, kakav mlad, pametan i talentovan svet postoji i živi na ovim prostorima!

Gledam sad Radinu emisiju. Svim učesnicima postavlja isto pitanje. Odgovori su različiti, jer su i ljudi različiti, naravno. U vezi posla, nepravde, o očuvanju reka, planina…

Mislim se nešto: Svako je neko a po neko je – niko.

Da meni Rada postavi to pitanje, moj odgovor bi se odnosio na čudo što se zove ljudsko biće: Ovako, mislim da ne bi bilo „majkama izbrisati bore“. Ne bi bile prave majke. Uostalom, to danas svako može. Primer: Lepa Brena. Majka je, nema bore i liči na plastičnu lutku.

I to, da očevi ih vole, i to je diskutabilno pitanje.

A moj odgovor zapravo je: Učiniti da mladi budu srećni. Da nisu u depresiji, da su zadovoljni životom, budućnošću, da imaju posla, shodno znanju…

Ako bi se to moglo učiniti i majčine bore će biti neupadljive, u skladu sa godinama i očevi će biti zadovoljni…

Da se mnogi, a stvarno ih ima mnogo u zemlji Srbiji, mladih, pametnih, talentovanih – iskažu.

Da dobiju priliku – ostanu ovde.

To bi bio moj odgovor na (ne)postavljeno pitanje.

A verujem, eto primer su i Zoran Kesić i Rada Đurić.

Ima ih još… 😉

Tekst: Biljana Bundalo

Foto: YT Screenshot