Šetajući kučence, inače invalida sa tri noge koje je neobično „bolećivo“ prema povređenim psima, prišlo nam je malo kuče. Bio je sav u krvi, noga mu je bila „razbucana“… ukratko, strašan prizor. Ali, skakao je, tako povređen, od sreće i prihvatio granule.
Pošto nisam znala šta ću sada, jedno kuče na povocu, drugome je potrebna pomoć, kako se kaže „slošilo mi se“. Sreća, u tom trenutku je naišao dečko, kasnije saznajem da je komšija i rekao je: „Ništa vi ne brinite, ja ću se pobrinuti za njega“. Posle nekoliko dana, komšija, kome je inače ime Vuk, obaveštavao nas je o stanju malog psa: „Prima antibiotike, bolje mu je, oporavio se…“
Dobio je ime Tiki i nije baš bio oduševljen da boravi u stanu. Postao je gazda ulice, danas ima oko godinu dana i izgleda da je vođa čopora, iako ima „gazdu“, spava u ulazu zgrade ali, voli da skita.
Postao je miljenik čitavog grada, Tikija svi poznaju, lep je, debeljuškast, pametan.
Kada nas vidi u parku, bilo gde da se nalazi, obavezno nam priđe, šeta pored nas i ne dozvoljava ni jednom psu lutalici da nam priđe. Štiti nas. Obavezno ide sa mnom do prodavnice, apoteke i strpljivo čeka.
Može se reći da je to sad naš prijatelj zaštitnik. Koliko psi pamte?
To bi mogao da bude kraj priče sa srećnim završetkom. Ali – nije. Naime, posle izvesnog vremena naišla sam na čoveka kome je bilo loše, ležao je pored klupe u parku.
Naravno, pomogla sam mu da sedne na klupu, ponudila svu moguću pomoć: da pozovem Hitnu službu, komšije, prijatelje… A on je sve odbio: „Koji lekari, ovde svi ludi, sa komšijama ne govorim (uz detaljan opis zašto), to mi je malo pao šećer, proći će…“ Kako ostaviti ljudsko biće u takvom stanju?
Ipak – učinila sam to. Bez imalo griže savesti. Uz put sam razmišljala o tome: Ko sam zapravo ja? Zašto mi nije bilo žao, nije mi se „slošilo“, nisam se posle ni raspitivala kako je tom čoveku?
I prvi i drugi deo ove priče je poučan. Nije moje da sudim.
O tome razmislite sami… 😉
Tekst i foto: Biljana Bundalo
Leave a Reply