Sokobanja u legendama

Današnji Sokograd dostupan je samo najupornijima, jer se nalazi na velikoj visini u odnosu na basen reke  Moravice. Sokograd je narod zvao i Sokolac, Sokolnik, ali i Sokolica i sačuvao je nekoliko lepih legendi. Čini se da je najtužnija ona o Lepteriji, kako se danas zove park prirode u čijem se sklopu i sam Sokograd nalazi.

Po prvoj legendi, neimenovani zapovednik Sokograda imao je lepu kćer po imenu Lepterija u koju se zagledao Župan, sin gospodara obližnjeg Vrmaškog grada. Bila je to, svakako, velika ljubav, koju nisu odobravali njihovi roditelji zbog nekih spornih poseda. Od braka, tako, nije moglo ništa da bude. Onda se dvoje mladih dogovorili da Župan s družinom dojaše do zidina Sokograda, a da se Lepterija u međuvremenu iskrade kroz tajni prolaz. S početka je ceo poduhvat nalikovao bajci, ali je devojčin otac ubrzo otkrio da Lepterije nema i poslao poteru za beguncima. Njegova srdžba bila je toliko velika da je vojnicima naredio da je pogube čim je stignu. Tako je i bilo. Lepterija je stradala od mača očevih vojnika, a ožalošćeni Župan je, u očaju, skočio u najdublji vir Moravice i utopio se. Mesto, proplanak, gde je stradala devojka i danas se naziva Lepterija, a vir – Župan.

Druga legenda kaže da Turci ni posle duge opsade nisu uspeli da ga osvoje. Stamena i teško pristupačna građevina je uspešno odolevala pošto su na vreme dopremili dovoljno hrane i čak uspeli da dovedu vodu. Narodni pripovedač dalje kaže da su napadači onda potražili pomoć od jedne babe koja je svašta znala. Ona im je, za pristojnu nadoknadu, otkrila da je potrebno da pronađu konja ajdira i da mu devet dana ne daju vode, pa da ga tek tada prošetaju oko grada. Gde konj počne kopitom da kopa, tu bi trebalo da oni nastave jer su tu vodovodne cevi, koje je onda lako preseći.

Istovremeno, iako pripovedač ne objašnjava ovu čudnu igru glavne junakinje svoje priče, baba je zapovedniku grada poslala poruku šta mu se sprema i da je najbolje da konje naopako potkuju i kroz tajni prolaz napuste utvrđenje. Tako je i bilo. Sledećeg jutra Turci su se uplašili kada su videli tragove kopita. Pomislili su da je opsađenima krišom stiglo neko pojačanje. Kad su posle dugog većanja odlučili da ipak krenu u grad iza čijih zidina više nije dopirao žagor branilaca, iznenadila ih je pustoš…

Treća legenda kaže da je nekada davno, silan velmoža, gospodar tvrdog Sokograda, jahao kotlinom. Odjednom, smračilo se nebo nad Ozrenom, sevnula je munja sa Oštre čuke, grunuo grom i zadrhtala zemlja sve do Šiljka na suvom Rtnju. Skočio je uplašen at, a jahač pao sa njega i izgubio svest.

Kada se gospodar Sokograda osvestio, učinilo mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao da stane na noge, ležao je bespomoćno i čekao smrt. Onda je iznenada čuo glogot vode. Lagano se, stiskajući zube od bolova, pridigao sa namerom da na „onaj svet“ ne ode žedan. Kada je, kako kaže legenda, popio prvi gutljaj sa vrela koje mu je dotad bilo nepoznato, u glavi mu se odmah razbistrilo. A kad je i ruku stavio u vodu, odmah joj se vratila snaga i on se, onako u gospodskom odelu, sručio u kladenac, odmah je ozdravio i oran se vratio u svoje utvrđenje. Čim je stigao naredio je da se iznad izvora smesta podigne nastrešica. Glas o lekovitoj vodi u kotlini između Ozrena i Rtnja više niko nije mogao da zaustavi, a onda mu se, mnogo decenija kasnije, pridružio i čuveni dvostih Branislava Nušića i danas omiljena uzrečica meštana, ali i njihovih brojnih gostiju (https://pecinaposla.com/banja-u-koju-dodjes-star-a-iz-nje-odes-mlad/): „Sokobanja, Sokograd – dođeš mator, odeš mlad!”

Izvori i foto: Pecina posla/ Sokobanja