Srpkinja od koje je ideje „pozajmljivala“ Koko Šanel

Grad Požarevac, istorijski je poznat po čuvenom Požarevačkom miru iz 1718. između Habsburške monarhije, Venecijanske republike i Osmanskog carstva. Požarevac je takođe poznat i po Braničevu, drevnoj nemanjićkoj župi, zatim po prvim zvaničnim izveštajima o pojavi vampira austrijskih lekara tokom habsburške vladavine u Srbiji (1718-1739).

Istorijska asocijacija na grad ispod Čačalice je i jedan od najvećih Karađorđevih junaka, Milenko Stojković, kao i u novijoj (ne baš slavnoj istoriji) Slobodaan Milošević, koji je u jednom trenutku (naravno uz podršku svojih saradnika i dela sledbenika) umislio da je vođa srpskog naroda i neslavno okončao život.

Požarevac je poznat i zbog konja, tradicionalnih konjičkih igara i fenomenalne državne ergele „Ljubičevo“…

Kada su komunisti, koji su vodii grad, 1963. godine srušili čuvenu Tabačku čaršiju (mešavinu Skadarlije i srpske buržoaske arhitekture) kako bi sazidali čitav niz „kockastih“ socrealističkih zgrada u samom centru grada, uz obrazloženje da se mora izbrisati „sitnosopstvenički i buržoaski duh” tog grada. Oni su mislili da su stvorili neki novi Požarevac i neke nove ljude koji neće biti opterećeni idejama, ljudima i događajima sprskog dekadentnog društva iz prošlosti.

Međutim, prošlost nas podseća na to po čemu je Požarevac najpoznatiji, a da je bilo više sreće i pameti, Požarevac bi danas bio nešto poput Figeresa u Španiji ili Amsterdama, koje su kao gradove potpuno transformisali svojim umetničkim nasleđem jedan Salvador Dali ili jedan Vinsent van Gog. Dakle, čuvena svetska slikarka i modna dizajnerka Milena Pavlović-Barili, koja je u ovom gradu rođena pre tačno 111 godina, jeste ono što izdvaja Požarevac u odnosu na sve gradove ovog dela evropskog kontinenta. Prosto tako snažnu i autentičnu umetničku pojavu jedne žene nećete naći nigde na svetu…

Rođena je (5. novembar 1909) u rodnoj kući svoje majke Danice Pavlović-Barili. Danica je poticala iz čuvene požarevačke familije Pavlović, a po ženskoj liniji bila je praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije ćerke vožda Karađorđa. Dakle, ono što treba stalno naglašavati, a što se u vezi njene ličnosti često izostavlja, jeste da je Milena Pavlović Barili direktan potomak našeg vožda Karađorđa Petrovića… toliko za sada o porodičnoj istoriji, o kojoj ću pisati drugi put…

Naravno, Milena Pavlović-Barili nije obična dizajnerka, nego izuzetno obrazovana žena, koja je uz svoj maternji srpski tečno govorila još četiri strana jezika (italijanski, francuski, nemački i engleski), ona se školovala na čuvenoj slikarskoj akademiji u Minhenu sa najpoznatijim imenima evropskog slikarstva i kasnije je živela jednim nomadskim umetničkim životom po celom svetu. Nikada nije pravila kompromis sa svojom umetnošću, koja joj je bila na prvom mestu. Iako su je njeni Srbi u periodu komunističkog jednoumlja zbog činjenice da je poticala iz jedne ne baš poželjne porodice i da je bila bliskim vezama sa pojedinim ličnostima iz izbegličke vlade u Londonu pomalo zaboravili, Milena nikada nije zaboravljala svoj narod i uvek se rado vraćala svom porodičnom domu i svom rodnom Požarevcu.

Zbog svog umetničkog života i zdravstvenih okolnosti, Milena je živela, obrazovala se i slikala u Beogradu, Nici, Parmi, Rimu, Bergamu, Lincu, Gracu, Beču, Minhenu, Parizu, zatim je usledio duži boravak u Španiji, da bi kasnije živela i u Londonu, a potom i u Oslu. Izlagala je u celoj Evropi, a u Parizu je u nekoliko navrata imala samostalne izložbe u najvećim galerijama. Tokom svih ovih boravaka u inostranstvu, rado se vraćala svom porodičnom domu u Požarevcu koji joj je zapravo bio i jedini dom koji je ikada imala. 1939. godine odlazi u Njujork u kome ostaje sve do svoje smrti 1945. godine, a što ujedno predstavlja i najstabilniji period u njenom burnom životu. Ali, bez obrzira gde je živela, Milena je redovno učestvovala na izložbama umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ (na Kalemegdanu) u Beogradu i čuvene umetničke grupe „Lada“, koja je okupljala najveća imena srpskog slikarstva i čiji je bila pridruženi član.

Ona je bila afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu, ali ono što je manje poznato je to da je slikarka bila i veoma talentovana pesnikinja. Samo u periodu 1934/1935, u toku koga je malo radila na svojim slikama, napisala je 60 pesama na četiri jezika (zabeleženo je i na kojima–17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom). Svoju poeziju objavila je 1934. godine u italijanskom časopisu „Quadrivio“.

Milena Pavlović-Barili je rođena sa teškom srčanom manom koja joj je otkrivena još kao bebi, a njeni kardiološki zdravstveni problemi su dosta uticali na njen život. Po dolasku u Njujork, u avgustu 1939. godine, koji tada već preuzimao primat u svetu umetnosti i mode u odnosu na Pariz, imala je veliku samostalnu izložbu u poznatoj njujorškoj galeriji „Džulijan Levi“. Ovom izložbom Milena je u velikom stilu stupila na umetničku scenu američke metropole. Posle slikanja serije sjajnih portreta, uglavnom pripadnika njujorške elite, Milena je angažovana za stalno, i to, u tada, ali i danas najelitnijem modnom časopisu „Vogue“, u kome njeni crteži i ilustracije bivaju izuzetno zapaženi. Ovaj poslovno-umetnički uspeh joj je doneo i veoma dobar i finansijski vrlo stabilan angažman.

Zahvaljujući tom uspehu Milena proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu. Uz „Vogue“ sarađuje i sa najvećim žurnalima i časopisima u SAD u to vreme, radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće, ali i reklame za tekstilnu industriju. Dizajnirala je između ostalog i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, zatim dizajne za parfeme i kolonjsku vodu. Najviše je radila za firmu „Meri Danhil“ i na dizajnu kozmetičkih preparata kuće „Revlon“. Međutim, njene ilustracije i ideje u dizajniranju ženske odeće i obuće, koje je tek usput radila za različite modne kreatore, pobudili su pažnju najvećih imena sveta mode. Među njima je bila i Koko Šanel, na čije tadašnje kreacije su vidno uticala rešenja koja je prvi put u dizajn unela Milena.

Nažalost, već u januaru 1940. osećala je prilične srčane tegobe, a pretpostavlja se i da je preživela blaži srčani udar. Uspeh i ovoliki komercijalni angažman ostavljaju traga na njeno zdravlje i osnovni poziv slikarke, pa sledeću samostalnu izložbu otvarila tek u januaru 1943. u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe, upoznala je i 12 godina mlađeg oficira američke avijacije, Roberta Goselina, za koga se udala već krajem 1943. U leto 1944. godine par je otišao na bračno putovanje u Kaliforniju, u toku koga je Milena pala sa konja na jednom ranču i ozbiljno povredila kičmu. Zbog ove povrede morala je da provede nekoliko meseci u gipsanom koritu. Nakon izlaska iz bolnice, u gradu Monte Kasino u blizini Njujorka, Milena je upoznala i slavnog američkog kompozitora Đankarla Menotija. On joj je ponudio angažman na izradi kostima za njegov balet „Sebastijan“, što je Milena sa zadovoljstvom prihvatila. Balet je postigao veliki uspeh, a sa njim i Milena sa njenim barokno-nadrealističkim kostimima, o kojima je posebne pohvale objavila gotovo kompletna njujorška štampa.

Posle toga usledio je unosan ugovor za izradu kostima naredne, izuzetno ambiciozne i skupe produkcije baleta „San letnje noći“. Nažalost, Milenin rad na njima neće nikada biti završen. Početkom marta 1945. godine Milena i Robert Goslin se sele u svoj novi stan na Park aveniji u Njujorku. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Međutim, iz pisama saznajemo da je iznenadna i neočekivana smrt, te noći između 5. i 6. marta 1945. godine, u tome sprečila…

Ono što je ostalo iza Milene jesu neverovatna dela akademizma i postnadrealizma, a tu je i podatak da je u pitanju bila verovatno najbolja žena – slikarka u svetskoj umetnosti, dok je bila u zenitu svog stvaralaštva. Danas se neka od Mileninih dela čuvaju u Galeriji Milene Pavlović-Barili, nastaloj pod krovom preuređene porodične kuće Pavlovića u Požarevcu. Inicijator i glavni darodavac bila je njena majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da svu svoju imovinu koju je nasledila, zajedno sa umetničkim fondom svoje ćerke, daruje srpskom narodu i gradu Požarevcu, kako bi se ova zaostavština sačuvala kao celina.

Svakako vam preporučujem da dođete dođete u Požarevac i obiđete galeriju Milene Pavlović-Barili (ako to već niste uradili), jer je to nepisana  obaveza svakog autentičnog baštinika srpske kulture, umetnosti i istorije. Naročito, ako se bez preterivanja može reći da u celom svetu teško da ima nekog sličnog našoj Mileni….

Izvor: Pecina posla / FB Istorija Srba (Hronograf.net)

Foto: Pecina posla / Galerija Barili