Živimo u knjizi. Mi, u zemlji Srbiji. Ako ste prvo pomislili da je to Orvelova „Životinjska farma“, što bi bilo logično – nije! Ima i gore. Mi smo bukvalno u Kafkinom „Procesu“: u besmislenosti, beznađu.
Čudim se besmislenim „aktuelnim“ za neke, vestima ko je kome ljubavnica u gradskoj opštini Kostolac, kako slatko Vučić ručka lubenicu, ili potresna priča o tome kako je Ceca raskinula sa momkom pa je imala problema.
Prva vest, bitna za građane, je šta se to „radi“ u GO Kostolac, po pitanju reketiranja, investicija… Što bi nekoga interesovalo ko sa kim spava – bilo muško ili žensko? Izuzetno, ako su u pitanju životinje, e onda je to zlostavljanje.
Foto: Knjižare Vulkan
Ko je tu dao ostavku – pa nije, ko tu šta radi, po pitanju posla (koji ni to nije) već samo izvršavanje partijske dužnosti. Sve je bez smisla. Šta me briga šta ko od poznatih ličnosti – jede? Pa makar bio to i predsednik države?! Briga me šta ko jede. Ako to nisu oni koji nemaju šta da jedu, i, kako im pomoći. Niko više ne pominje narodne kuhinje i koronu, ili „lica sa ulice“, decu beskućnike… gde spavaju (peru ruke?), šta jedu… postoje li? (www.liceulice.org).
Šta će biti u ovoj zemlji sa mladim ljudima? Završili škole, pametni, obrazovani, a sad čak ne mogu ni da pobegnu zbog epidemije.
Koja je alternativa za sve njih? Možda da se svi pretvore u Lava Pajkića? U jednom jedinom smislu smo: Kao autentični produkt „Pinka“ – i ništa više!
Preporuka: Pročitajte „Proces“. Tu ste. Tu smo mi.
Tekst: Biljana Bundalo
Foto: Knjižare Vulkan
Leave a Reply