Svet iz ugla ptica

Pogled kroz naočare koje prate let kvadkoptera (ili kako ga zovu popularno – dron, bespilotne letelice koja nalazi sve veću primenu počev od klasične zabave, za one najmlađe, do filmske industrije, jer su izuzetan alat za snimanje i fotografisanje iz vazduha…) je dovoljan da se oduševite. Na taj način imate priliku da vidite svet iz ugla ptica. Zaista neverovatno iskustvo (proverio sam lično 🙂 ), a to  najbolje potvrđuje tandem iz Kostolca – Jugoslav Marković i Aleksandar Aćimović, sa kojima sam bio na jednom „letenju“ u okolini Požarevca i razgovarao sa njima o tome kako su se „zarazili“ ovim zanimljivim hobijem.

Postoje dve kategorije letenja – „Free Style“ (slobodno letenje sa izvođenjem trikova, tu nema još takmičenja, već se snimaju se kadrovi) i Trke malih letelica s daljinskim upravljanjem – kvadkoptera, čiji složeni manevri oko prepreka i brzina do 120 kilometara na sat privlače radoznale gledaoce na otvorene prostore i u napuštene zgrade gde su takmičenja još dramatičnija. – Ja sam počeo da se bavim avionima na daljinsko upravljanje, pre desetak godina, kaže nam Jugoslav i dodaje:  – Tada nisu bili dostpuni dronovi, već su se kod nas, po pristupačnim cenama, pojavili pre otprilike 5 godina. Opremu smo u početku nabavljali iz Kine, jer je njihova oprema neprevaziđena-delovi su jeftini, a kvalitetni. Onda smo počeli samo da sklapamo prve letelice, navodi Marković.

– Opremu smo poručivali preko kineskih veb sajtova, uključuje se u razgovor Aleksandar. – Cena delova za dronove koje smo mi sastavili je 150 do 200 evra, a ukupna oprema je u zavisnosti od želje svakog pojedinca. Za skromniju varijatnu početna investicvija u ovaj hobi je oko 300 evra, kaže on, a kostolački „piloti“ mi objašnjavaju zajedno dalje:

– Dronovi inače rade na baterije, a imaju elektromotore, kontroler brzine, opremu za prenos snimka (video transmiter, kamerica). Ovo su delovi na samoj letelici, a za prijem slike potrebne su naočare sa video prijemnikom i naravno daljinski upravljač koji kontroliše kretanje drona. Za letilice čija je težina do 250 grama nije potrebna dozvola, a domet zavisi od stanice i opreme. Zanimljivo je reći i da postoje i manje varijante ovih uređaja, koje bukvalno i u kući mogu da lete. Zovu se „tiny whoop“, sa prečnikom od svega 8 centimetra između motora.

Kvadkopter, sa snagom motora od 1 vata može do desetak kilometara da leti. Maksimalna brzina koju može da postigne je 120 kilometara na čas i postiže je trenutno. Ograničavajući faktor su baterije, zbog kojih je let kratak i traje 3 do 4 minuta. Baterije su punjive i u velikom broju ciklusa mogu se puniti, a na jedno letenje obično se ponese desetak baterija.

Najzanimljivije lokacije za letenje su napuštene građevine, napuštene kuće, zgrade ili zgrade koje se grade (da nema prozora), dakle tamo gde ima najviše prepreka, ali izlazi se često i u prirodu. Kada je sezona, u periodu lepog vremena, za letenje se koristi svaki slobodan trenutak.

Oprema se može nabaviti preko sajta: http://www.rcsrbija.rs/ na kome ima dronova i opreme, a svi zaniteresovani mogu da kontaktiraju i samu prodavnicu i da se raspitaju. Prodavnica RC Srbija nalazi se u Beloj Crkvi, a RC Shop u Beogradu i Nišu.  

Kostolački tandem je u našem kraju za sada jedini, nadaju se da će se to vrlo brzo promeniti, a u celoj Srbiji ima više od 200 registrovanih pilota, iz Beograda, Niša, Smederevske Palanke, Svilajnca, Bele Crkve…

Ovaj hobi donosi druženje, a zadovoljstvo je i za sve koji vole da se bave sklapanjem dronova (u osnovi je modelarstvo, kao što je nekada bilo avio modelarstvo), kao i usvajanje novih znanja iz elektronike. Zabavno je i testiranje modela i letenje. Početnici mogu na početku da naruče sklopljene (gotove) modele i naravno simulator letenja. Kasnije, kada osete da su spremni, ulaze u sklapanje drona, biranja komponenti koje oni žele. Starosna granica za ovaj hobi ne postoji i bukvalno je za sve od 7 pa do 77 i više godina, jer čak i deca kada uvežbaju na simulatoru počinju da lete. U Srbiji je jedan od najmlađih  pilota (ako ne i najmlađi) osmogodišnji dečak iz Svilajnca koji već leti slobodnim stilom.  

Simulatori su tako dobro napravljeni da sve izgleda kao uživo letenje. Zanimljivo je da su na svetskim takmičenjima kvalifikacije na simulatorima. Oni koji su najuspešniji i prožu kvalifikacije dobijaju od sponzora dron (svi dobijaju isti) i onda sledi prava, uzbudljiva trka. Neki novi trikovi sa letelicama uče se prvo na simualtoru, pa tek onda, kada se dobro savladaju, izvode se u prirodi.

– Mi koristimo kamerice sa analognim sistemima, navode moji sagovornici i dodaju da je slika lošija u odnosu na digitalne DGI sisteme. Digitalni sistemi su zato skuplji, a u početku su se koristili analogni sistemi da bi bio brži prenos slike i nije bilo kašnjenja sa komandama, kažu oni.

Za same trke svi koji su savladali tehniku letenja mogu se prijaviti organizatorima. Moji sagovornici kažu da do sada nismo učestvovali, ali da planiraju. Trke se organizuju u Lisičijem Jarku (aerodrom), Beloj Crkvi (pored jezera), u Nišu.  Za same trke odredi se putanja kojom idu dronovi, postave se kapije kao prepreke i meri se vreme. Najbolje vreme posle tri kruga donosi pobedu. RC Srbija ima i svoj registrovan klub i oni zvanično organizuju takmičenja i svi koji žele mogu da se takmiče.  Ova disciplina se u Srbiji još uvek razvija, tako da nema zvaničnog kalendara trka.

Zanimljivo je istaći da trkački dronovi u proseku za jednu sekundu dostižu brzinu od sto kilometara na čas što je, poređenja radi, više nego najveće ubrzanje kod Formule 1 (najbrži dronovi dostižu u sekundi i brzinu od 230 kilimetara na čas). Kako bi bio „na visini zadatka“ i mogao brzo da reaguje, dron pilot preko naočara prati sve ono što dron vidi kamerom u datom trenutku…

Ako sam vas zaintersovao ovom pričom i snimcima, ostaje samo da nabavite svoju letelicu (sklopite je iz delova ili kupite gotovu) i da „poletite“. Prostora ima za sve… 🙂

Tekst i foto: Pecina posla