Svoje prve pripovetke Radoje Domanović, tvorac srpske satirične pripovetke, štampao je 1899. godine u Štampariji Mihajla Kostića u Požarevcu. Kako je preneo lokalni nedeljnik „Reč naroda“, Radoje je tada živeo kod svog prijatelja Joške Jovanovića, pokretača i prvog urednika požarevačkog lista „Građanin“.
Domanović je na sarkastičan i duhovit način slikao je vlast, građanstvo i rodoljublje, a na onaj svet je otišao veoma rano, već u 35. godini života…
Rođen je na današnji dan (16. februara) 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca, a detinjstvo je proveo u Jarušicama, susednom selu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Uređivao je satirični list „Stradija“, trudio se da bude taktičan i rečit, a satira je glavno obeležje njegovog talenta. Počeo je realističkim pripovetkama iz seoskog života, ali je ubrzo krenuo da piše satiru, i na taj način stvorio dela univerzalne vrednosti. Na početku svoje književne delatnosti bio je vrlo aktivan i dinamičan, pripadao je boemskom krugu Milovana Glišića i Janka Veselinovića. Najbolji deo njegova rada, satirične pripovetke, nastale su u nekoliko poslednjih i najcrnjih godina obrenovićevskog apsolutizma, između 1898. i 1903.
Kada je posle otpuštanja iz službe otišao u Beograd, kao i većina pisaca voleo je da vreme provodi u beogradskim kafanama, gde je pričao svoje bezbrojne i uvek duhovite priče. Znao je napamet Gorski vijenac i mnogo citirao Gogolja, a u kasne sate voleo je da govori narodnu poeziju. Domanović je bio posvećen književnom i novinarskom poslu, radio kao pisar u Ministarstvu prosvete i kao korektor Državne štamparije. Prinuđen da živi od književnosti i publicističkog rada, aktivno angažovan u političkom životu, nije mnogo ni obraćao pažnju na svoje zdravlje. Tuberkuloza je uticala da svoj život okonča veoma rano, umro je u trideset i petoj godini (u Beogradu 17. avgusta 1908. godine). Danas veliki broj osnovnih škola nosi njegovo ime, a na Kalemegdanu ima i svoju bistu. Neke od njegovih najznačajnijih pripovedaka su: Vođa, Danga, Mrtvo more, Stradija, Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Ukidanje strasti i druge.
Radoje Radovanović, unuk slavnog pisca, o svom dedi često je slušao brojne anegdote koje su mu majka i baka pričale: „Najčešće spominjana anegdota u našoj porodici potiče iz vremena Domanovićeve ljubavi prema Nataliji, učenici Učiteljske škole u Sremskim Karlovcima, njegovoj budućoj ženi“, rekao je Radovanović. Njeni roditelji nisu želeli da im se ćerka uda za beogradskog boema i badavadžiju, no Domanović je ipak uporno posećivao Nataliju. Sastanci su im bili tajni, obično nedeljom, u ranu zoru, kada bi boem došao u Sremske Karlovce fijakerom, posle duge noćne sedeljke kod „Tri šešira“… Nataliji, naravno, nije smetala priroda mladog književnika. Udala se za njega, savladavši otpor roditelja“.
Domanovićevo mesto u srpskoj književnosti trajno je obeleženo u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Sarkastičan po prirodi, jedak u svome gnevu razočaranog idealiste, agresivnoga duha, on je ljutito udarao na niskosti političkog života i njegovi udarci su bez poštede padali na sve strane. Domanović je radio ne samo na žigosanju onoga što ne valja, ali istovremeno i na podizanju javnog morala… 😉
Izvori: Pecina posla / Riznica srpska
Foto: Vikipedija / Delfi.rs
Leave a Reply