Jedan sasvim (ne)običan dan

Dan posle: Bilo je aktuelno, u vreme „Korona zatvora“, odnosno „policijskog časa“, fotografisati ulice svoga grada i slati slike nekim televizijama, koje su to objavljivale, kao svojevrsne zanimljivosti.

Što se ulica grada Kostolca tiče, ovde je, fotografije to svedoče, a i stvarni život – na snazi stalni policijski čas! Tako je svako posle podne, a naročito vikendom.

E, ali nije bilo tako, do nedavno: u vreme zabrane kretanja, tačno u 18 časova, kao po komandi, penzioneri su pohrlili napolje bilo kiša ili loše vreme.

Ulica ispred zgrade Direkcije, Nikole Tesle, park… sve je to vrvelo od penzionera šetača.

On njih smo čuli: Tako im je rečeno na TV – u, mora se. Oni slušaju.

I posle svega, poslušaće opet.

Ponekad se mogu videti i u toku prepodneva, disciplinovano nose maske. Oprezni ljudi. Slušaju. Rekla im Darija „moraš da naučiš da živiš sa tim (virusom)“.

I naučiše Oni, brzo.

A nikako to, da se ovih dana pominju brojne malverzacije u vezi objavljenja podataka o broju umrlih od Korona virusa. Ko bi to radio, i zašto, pravo je pitanje. Kao i malverzacije u vezi sa izborima.

Stavili su, poslušno i uredno, maske, i izašli na birališta.

Poslušali. Što bi se nešto dublje zapitali.

Grad Kostolac je pust grad, penzionerski. Sad’ im se ne šeta. Mogu slobodno, ali niko nije naredio!

Da li je neko naredio virusu da se „sakrije“ ili primiri u vreme predizbornih aktivnosti?

Ali, izgleda neposlušan neki virus.

Tekst i foto: Biljana Bundalo