Kad je tuga (ne) mora da se cuga

Proročanstva i veštičarenje 2: Postoje bele i crne – kao dobro i zlo, a tu je i moja draga…

Razgovaram sa mladom, obrazovanom, pametnom osobom o muzici, sluša rep, pa i narodnu muziku, kaže u pitanju su tekstovi (kod repa). Pitam: A da li ima nešto u svemu tome, što te istinski dodiruje i, odgovor me je iznenadio: „Ne mogu da slušam Balaševića, toliko me pogađa, „razbija me“!“

„Mudro“ odćutim. Možda nije mudro, samo sam takva osoba. Kao i ona. Kao i svi drugi. Imaju nešto što drugi nemaju. Ili kriju.

A On nije ništa krio. Sve sam saznala iz njegove muzike: O školi, (ne) uspesima, zaljubljivanju, NEpravdi…

Što se proročanstva tiče i veštičarenja, pre nekih dve nedelje na TV „Naša“, tokom čitave nedelje ponavljan je koncert Đorđa Balaševića u Sarajevu, razgovori sa njim. To je trajalo nedelju dana, svake večeri, uvek sve isto, repriza reprize reklo bi se. Ali, čudno je nešto drugo: Zašto sam neprestano svake večeri gledala jednu istu emisiju? Ko je toliko lud? Da se nije nešto desilo, ili će se desiti?

Imao je skoro infarkt.

 A pre tri dana čula se vest da je u bolnici. I onda sam znala. To je to.

Pogodilo me je strašno. Kao da mi je otišao rod rođeni.

Ta noć, između 19. i 20. februara je bila strašna. Odgledala sam sve emisije posvećene Njemu, odslušala svu muziku koja „razbija“. Ne mogu ni da kažem ni da prihvatim: Nema više Đorđa Balaševića (Poslednji pozdrav…).

Kako nema?

A ujutru sam sklonila sve CD – ove, fleševe i slično, svu njegovu muziku. Znam iz iskustva a ne što ljudi tako kažu, potrebno je da prođe vreme. Ublaži. Ne izleči, ne zaboraviš. Samo naučiš da živiš sa tim.

Dok ne naučim, ne slušam neko vreme Đoleta. Jer, „razbija“. Uvek i zauvek.

Ostala je „bela“ veštica Olivera. Nadam se i verujem da zna šta radi: „Samo ruzmarin, ne držite mi govore“…

Možda nije zabranjena. A i baš me briga.

Umesto ordena:

Napiši, brate nešto i o Ovima
Znao si foru da se stih očeliči
Napiši nešto, makar sitnim slovima
Ne budi jaje, to na tebe ne liči;
Provali rimu za notornu laž, za dubok uzdah posustalog sna
Rimu za tminu i tišinu na dnu dna.
Opleti, brale, i ne udaraj lament
Na taj smo fazon majmune i prizvali
Smrada sa farme pustimo u parlament
Onda se krstimo kad nešto izvali;
Otkad je sveta i veka i nas, najveće protuve prigrabe vlast
Rasturi svatove pijani svat, bratija proglasi grabež za Krstaški rat.
Dno dna!
Al’ sve je to već viđeno.
Dno dna!
Svi trpimo postiđeno.
Dno dna!
No, i spore sveće dogore i film se prekida.
Dno dna!
Skupštinski ‘leb bez motike;
Dno dna!
To spada u narkotike
Dno dna!
Sa te se igle ne skida.
Znam, nije lako, sve se manje-više zna
Velike reči sićušne su postale
Nađi bar nešto što svetluca na dnu dna
Izvedi neki trik za nas Preostale;
Siđi u taj bunar, uklet i tih
Sve naše novčiće otkrij za Njih
Za klince čiste i zbunjene
Raščini sve naše želje neispunjene…
Dno dna!
Hleba i audicija.
Dno dna!
Sreća je teška cicija.
Dno dna!
Ostare deca na draftu na asfaltu, u zlu;
Dno dna!
Mogli bi biti giganti
Dno dna!
Al’ sve su više migranti
Dno dna!
U svojoj zemlji, na svom tlu.
Dno dna!
Kliče se nebulozama
Dno dna!
U inat dijagnozama
Dno dna!
I isti krezubi statisti mlate barjakom.
Dno dna!
I što je više štrajkova
Dno dna!
Pazari više lajkova
Dno dna!

A uz muziku to zvuči ovako:

– Citiram: „Nije problem u ljudima koji vladaju, nego u ljudima kojima se tako lako vlada!“ – Đorđe Balašević

Možda nije bio svestan toga za života a sada se vidi, iskazanom ljubavlju u svim gradovima širom bivše Jugoslavije – bio je PRAVI VLADAR! I to, samo uz pomoć ljubavi. Kada bilo ko od današnjih „vladalaca“ tako nešto postigne, može se reći da je bio ČOVEK.

Tekst: Biljana Bundalo

Foto: YT Screenshot