Kratka istorija kokica, omiljene grickalice filmofila

Ako niste znali Svetski dan kokica obeležava se svake godine 19. januara, a koliko je ova pahuljasta poslastica popularna dovoljno govori što nijedan odlazak u bioskop ne može da se zamisli bez nje.

Kokice su postale sinonim za gledanje filmova, bilo da je to iz bioskopske sale ili kući iz fotelje. Kao da film nije dovoljno zabavan i interesantan bez kutije ili činije kokica. Ove grickalice počele su da se konzumiraju u bioskopima od vremena Velike krize (od 1928. do 1939. godine).

Postoje neki podaci da su kokice u to vreme bile prilično jeftine, od pet do 10 centi po vrećici. I dok su drugi poslovi propadali, posao sa kokicama je napredovao i postao izvor prihoda za mnoge farmere (uključujući i porodicu Redenbaher, imenjaka poznatog brenda kokica).

Tokom Drugog svetskog rata, obroci šećera su smanjili proizvodnju slatkiša, a Amerikanci su to nadoknadili tako što su jeli tri puta više kokica nego ranije. Užina u obliku kokica je bila popularna u pozorištima, na veliko nezadovoljstvo mnogih vlasnika pozorišta, koji su mislili da odvlači pažnju gledalaca od filmova.

Međutim, kokice su vrlo brzo promenile to mišljenje. Tako je 1938. godine vlasnik pozorišta Glen V. Dikinson instalirao mašine za kokice u predvorju svojih pozorišta. Prema nekim saznanjima, kokice su zarađivale više od ulaznica.

Kokice (u nekim krajevima pucke) su vrsta žitarica koje nastaju zagrejavanjem zrna posebne sorte kukuruza (Zea mais var. everta) na visokoj temperaturi. U odnosu na obično zrno kukuruza ovo je znatno sitnije.

Kokice mogu da budu u obliku pečurke i u obliku leptira. Oblik leptira je generalno poželjniji, ali oblik pečurke proizvođači češće koriste za obložene kokice (na primer, karamelne kokice). Krajem 90-ih proizvedene su specijalne sorte kukuruza koje proizvode kokice u obliku pečurke i leptira.

Kokice se mogu jesti na puteru, slane ili slatke, začinjene, uz čokoladu i karamelu. Ima i onih koji ih vole bez dodataka.

Inače, kokice imaju veoma dugu i raznoliku istoriju. Arheolozi su otkrili da ljudi znaju za kokice hiljadama godina. Istoričari veruju da je kukuruz čije je zrno moglo da se otkine prvi put kultivisan oko 5.000 godina pre nove ere u Meksiku. Arheolozi su pronašli dokaze o prvom aparatu za kokice – priboru sa rupama i drškom – koji datira iz 400. godine nove ere u Peruu.

Još u 16. veku, Asteci su koristili kokice u ukrasima za glavu koje su se nosile tokom ceremonija u čast Tlaloka, njihovog boga kukuruza i plodnosti. Rani španski istraživači bili su fascinirani kukuruzom koji je eksplodirao u nešto što je ličilo na beli cvet.

Kokice su počele da postaju popularne u Sjedinjenim Državama sredinom 1800-ih. Prve kokice su pravljene baš onako kako ih danas spremamo u kući, negde oko 1880. godine, a prvu mašinu za pravljenje kokica izumeo je Čarls Kretors, u Čikagu, 1885. godine. Do 1900. imao je vagone kokica koje su vukli konji ulicama Čikaga. Većina kokica proizvedenih u svetu uzgaja se u Sjedinjenim Američkim Državama, a po proizvodnji prednjači Nebraska.

Bilo da ih sami prave kod kuće u šerpi ili u mikrotalasnoj pećnici, ili ih kupuju kod uličnih prodavaca, u prodavnicama ili u bioskopima, ljubiteljima kokica one će uvek biti poseban užitak. Kokice se danas takođe često koriste za dekoraciju i kao materijal za pakovanje.

Ovog hladnog januarskog dana predlažem vam da ili kupite kesicu ili pripremite u kućnoj varijanti omiljene slane grickalice i u toplom ambijentu uživate u nekom od filmova... 😉

Izvor: Pecina posla / Danas.rs

Foto: Pixabay / Ilustracija