Možda vam bude simpatična ili zabavna ova mačija priča u suludim, današnjim vremenima. A sasvim je istinita.
Naime, mačak se „nastanio“ ispred prodavnice gde se prodaju pilići, u krugu pijace u Kostolcu. Ubrzo je postao opšti ljubimac. Prvo prodavačice pa i svih mušterija. Umiljat je, lep, debeljuškast, zna da pruži šapicu da se pozdravi… prodavačica ga je zavolela, kao i mnogi, pokušala je da ga usvoji. Dva, tri puta… Na putu do kuće, negde na pola puta, on prosto „poludi“, otima se, neće dalje… I uvek se vrati–ispred prodavnice! Definitivno, odabrao je tu da živi. Mušterije mu donose kutije i ćebenca da ima gde da spava.
Ima još jedna zanimljivost u vezi sa njim. Pošto ga često doziva, prodavačica se dvoumila koje ime da mu da, a da ne uznemirava mušterije. Odabrala je da ga nazove Meklaud. To nije uobičajeno i mačak se navikao na ime.
Međutim, dok ga je zvala na doručak, čovek u prolazu se izdvojio iz grupe i zapitao je: Zašto me zoveš, to je moje ime?“
Bilo je potrebno – šire objašnjenje. Ako obratite pažnju na natpis na prodavnici, biće vam jasno zašto je Meklaud odabrao baš tu da živi.
On verovatno ne zna da čita ali ima – mačiju pamet: Bira tamo gde mu je najbolje… 🙂
Tekst i foto: Biljana Bundalo
Leave a Reply