Vitez fudbala i „zvezda“ koja ne tamni

Za najtrofejniji srpski klub u kome se proslavio i stekao status prve „Zvezdine zvezde“, Rajko Mitić odigrao je na poziciji desnоg krila 572 utakmice i postigao 262 gola. Zbog velikog džentlmenstva, koje ga je krasilo na terenu i van njega, važio je za omiljenog fudbalera, a po znanju, majstorstvu sa buba marom i tehnikom, koja ga je krasila i danas je jedan  od najvećih fudbalera u istoriji Srbije i prostorima bivše Jugoslavije.

Rođen na današnji dan (19. novembra) 1922. u selu Dol, blizu Bele Palanke. U uspešnoj karijeri bio je igrač tri beogradska kluba – Košutnjak, BSK i Crvenа zvezdа, poštovan i voljen u celoj zemlji, a Zvezdin stadion danas nosi njegovo ime, što svakako nije slučajno. Rajkova popularnost je prerasla u legendu i znatno prevazišla vreme u kome je igrao. Bio je slavljen kao nezaboravni kapiten „crveno-belih” i jedan od najboljih igrača i strelaca reprezentacije.

Veliki protivnik nesportske igre i nekorektne borbe, nikad nije povukao protivnika za dres, niti mu podmetnuo nogu. Fudbalski teren za njega nikad nije bio ogledanje u snazi, već prostor za igru, za nadmetanje u veštini. Jednostavno, voleo je fudbal i tu ljubav je prenosio na saigrače, protivnike i gledaoce. U svemu ovome treba tražiti objašnjenje njegove popularnosti koja do danas nije dostignuta.

Po atraktivnosti, Crvena zvezda i reprezentacija imali su, u mnogo čemu možda i boljih igrača, ali je Mitić, koga su svi oslovljavali samo imenom – Rajko, ostao jedan jedini, neponovljiv, poštovan zbog svojih izuzetnih sportskih i ljudskih vrlina.

Mitićevo drugovanje sa fudbalom počelo je na livadama beogradskog Košutnjaka, nastavilo se u klubu istog imena, koji se takmičio u trećem razredu Beograda. U leto 1938, postao je član omladinske ekipe BSK-a, da bi dve godine kasnije, sredinom 1940, na prijateljskoj utakmici protiv zemunskog Viteza (7:3), debitovao za prvi tim na mestu vođe navale. Ovaj veliki događaj u njegovoj karijeri ostao mu je u prijatnoj uspomeni – postigao je pet golova.

Ratne godine zaustavile su i njegov sportski razvoj, ali је već od 1944. godine, kao borac inžinjerske brigade (zajedno sa Đajićem i Jezerkićem), nastavио da igra, a od osnivanja „Crvene zvezde“, 4. marta 1945, bio је njen prvi kapiten. Od tada je u 14 prvenstvenih sezona nosio „crveno-beli” dres kao jedan od najboljih igrača u istoriji Crvene zvezde. Odigrao je ukupno 572 utakmice (od toga 220 prvenstvenih i 39 u Kupu) i postigao 262 gola (74 prvenstvena i 22 u Kupu).

Kao kapiten i istinski vođa tima, Mitić je pet puta predvodio „crveno-bele” kad su osvajali titulu prvaka Jugoslavije: 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959. godine. Prvu od ovih pet titula Crvena zvezda je osvojila u dramatičnoj borbi sa zagrebačkim Dinamom, koji je tri kola pre kraja vodio sa pet bodova prednosti, da bi ipak izgubio prvo mesto za slabiji količnik od 0,018 golova!

I u Fudbalskom kupu Jugoslavije Mitić je sa Crvenom zvezdom četiri puta osvajao veliki trofej: 1948, 1949, 1950. i 1958. godine. Prvi osvajač Kupa bio je Partizan, a onda je Crvena zvezda triput uzastopno pobeđivala. Igrao je Mitić punih 14 sezona u dresu svoje najveće ljubavi. Kopačke je „okačio o kiln” u finalu Kupa Jugoslavije 1958. godine, protiv Veleža.

Tokom 11 godina igranja za reprezentaciju Jugoslavije, prvo je tri putа uspešno igrao za omladinsku ekipu (1940-1941), a posle toga 59 puta za najbolju selekciju. Debitovao je na prvoj međudržavnoj utakmici posle Дrugog svetskog rata, 9. maja 1946, protiv Čehoslovačke (2:0) u Pragu. Na ovoj utakmici od predratnih reprezentativaca igrali su samo Frane Matošić i Pleše, a svi ostali su bili debitanti: Monsider, Stanković, Kokeza, Pleše, I.Horvat, Simonovski, K. Tomašević, Mitić, Bobek, F. Matošić, Kacijan. U ovom susretu Mitić je postigao i prvi gol za reprezentaciju. Do kraja je ukupno 32 puta postigao gol, što ga je uvrstilo na četvrto mesto najboljih strelaca u reprezentaciji (Bobek 38, Galić 37 i „Moša” Marjanović 36 golova).

U dresu reprezentacije Mitić je na tri utakmice postigao ,,het-trik”: protiv Danske 28. maja 1950. (5:1), protiv Indije 15. jula 1952. (10:1) i protiv Velsa 21. maja 1953. godine (5:2). Više puta je rekao da mu je najdraži gol za reprezentaciju bio onaj koji je postigao 16. maja 1954. u prijateljskom susretu protiv Engleske (1:0) u Beogradu. To je bio jedini, odlučujući pogodak, a postignut je u poslednjim minutima utakmice.

Učestvovao je na dva olimpijska turnira – 1948. u Londonu i 1952. godine u Finskoj. Oba puta osvojio je drugo mesto i srebrnu medalju. Bio je kapiten i član onog našeg nezaboravnog „olimpijskog tima” iz Finske, koji je na svih šest utakmica igrao u nepromenjenom sastavu: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Posebno su u sećanju ostale dve dramatične utakmice protiv ekipe SSSR-a, kad je naš tim u prvom susretu svega 13 minuta pre završetka vodio sa 5:1 i ipak nije pobedio (5:5). Na ponovljenoj utakmici Mitić je postigao vodeći gol i otvorio vrata konačnoj pobedi (3:1).

Oba svetska prvenstva na kojima je učestvovao – 1950. u Brazilu i 1954. godine u Švajcarskoj, nisu mu ostala u prijatnoj uspomeni. Pred utakmicu protiv Brazila (0:2) u Riju, izlazeći na teren podzemnim hodnikom, na izlaznom stepeništu naglo je podigao glavu i temenom udario u gvozdeni poklopac, koji je zatvarao izlazak na teren. Zbog velike rasekotine na glavi i krvarenja, morao je da zatraži lekarsku pomoć. Zbog toga smo najtežu utakmicu počeli sa 10 igrača, a vodeći gol koji je Ademir postigao u 3. minutu, Mitić nije ni video.

Jubilarnu, 50. utakmicu u reprezentaciji proslavio je na Svetskom prvenstvu 1954, u susretu protiv SR Nemačke (0:2). Uprkos terenskoj nadmoćnosti našeg tima, sreća mu je sasvim okrenula leđa: Horvat je postigao autogol, a drugi pogodak primljen je pred kraj susreta.

Od dresa reprezentacije oprostio se 29. septembra 1957. protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu. Bio je vođa navale i imao 35 godina i 23 dana – samo četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković, koji je kao naš rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana.

Kad je prestao da igra, od 1960. do 1966. godine kao viši sportski trener nalazio se na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. kao selektor sastavio je 34 jugoslovenske reprezentacije. Najveći uspeh postigao je u Kupu nacija 1968, na kome je naš tim osvojio titulu vicešampiona Evrope.

Rajko je još kao aktivan igrač bio komentator beogradskog „Sporta”, a kasnije se potpuno posvetio sportskom novinarstvu i godinama je bio komentator u listu „Tempo”, u kome je, iako penzionisan 1983, bio je i dalje aktivan.

Mitić je ušao u legendu. Od njega su učili mnogi, ne samo igrači ili treneri. Velika ljubav mu je bila novinarstvo, a radeći taj posao časno i pošteno, trudio se da bude iskren, da piše istinu i obrazuje ljude. Sve to je uspeo da postigne veliki Čika Rajko. Crvena zvezda mu se odužila, ne samo zvanjem prve „Zvezdine zvezde“, već i preimenovanjem stadiona u „Rajko Mitić” (od decembra 2014). Preminuo je u Beogradu 2008, u 86. godini. U novembru 2017. dobio je i bistu ispred stadion u Ljutice Bogdana.

Izvor: Pecina posla / Blic / Reprezentacija

Foto: Moja Crvena zvezda