Hit komedija „Muškarci više vole plavuše“, reditelja Hauarda Hoksa obeležava sedam decenija od premijernog prikazivanja, kada je na velikom platnu ovekovečio talenat Merilin Monro u višeznačajnoj, inteligentnoj priči… 😉
Ova gorka komedija, tipična za pedesete godine prošlog veka, govori o lovu na novac, a kritičari su zapisali da hrabro meša sentimentalne odnose sa sarkazmom, glamuroznu magičnost sa materijalističkim osećanjem za ono što devojka mora da uradi kako bi opstala. Kulminirala je čuvenom pesmom „Diamonds are a girl’s best friend“, koja je postala evergrin.
U filmskoj adaptaciji pozorišne predstave koja je postavljena četiri godine ranije, radnja je bazirana na priči o dve prijateljice plesačice, Lorelaj Li (Merilin Monro) i Doroti Šo (Džejn Rasel) koje odlučuju da otputuju u Pariz. U taj grad će, kako Lorelaj veruje, njen verenik Gaso Ezmond, multimilioner, da dođe i da je oženi. Doroti prihvata njenu ponudu u nadi da će na tom putu da pronađe životnog saputnika. Dok odlaze iza scene, posle nastupa, da simbolično skinu perike i nakit, postaje jasno da nisu u pitanju naivne. Lorelaj želi bogatog neoženjenog gospodina da joj obezbedi udoban život, dok Doroti žudi samo za čovekom koji ima seksualnu moć.
Zavrzlamu u priči pravi ljubomorni Gaso Ezmond (Tomi Nunan), koji unajmljuje privatnog detektiva, mladog i zgodnog Ernieja Malonea (Eliot Rid), da ih prati i špijunira. On se zaljubljuje u Doroti, a plava i na prvi pogled praznoglava Lorelaj, koja ne skriva da je isključivo zanima novac, zavodi svakog muškarca koji joj se učini kao dobra partija… I dok se Doroti vezuje za siromašnog mladića, Lorelaj odlučuje da joj pronađe imućnijeg kandidata i tako upoznaje s trgovcem dijamantima Fransisom „Pigijem“ Bikmanom (Čarls Кoburn).
Pesma „Diamonds are a girl’s best friend“ čuje se u delu gde se Lorelaj zainteresuje za bogatog vlasnika dijamantskog rudnika, a njen pogled „pretvara“ njegovu glavu u ogromni dragulj. Na brodu, Doroti upoznaje celokupni muški olimpijski tim i poludi u, takođe, pesmi za sva vremena „Zar ovde nema nikoga za ljubav?“, dok se uvlači u Bazbi Berklijev kolaž koji odlikuju zategnute butine i mišićava leđa. Najbliža stvar Medžik Majku, koju će američka kultura imati tokom celog veka, jeste scena koja ponosno ističe žensko zadovoljstvo, praktično odobravajući ženama da se ponašaju kao muškarci.
Na početku, ova priča zvuči kao da je „vesela mržnja“ prema muškarcima dok se glavne junakinje slažu da „kreteni koji se vraćaju svojim suprugama“ žele samo jednu stvar. Pa zašto, onda, ne bi i one dobile nešto zauzvrat? Iako navodno praznoglave prirode, Lorelaj pokazuje neuobičajeno razvijeno razumevanje za nepravde i preduzima vešte korake kako bi prevazišla nedostatke koji odlikuju kapitalizam.
Monroova je na kraju ismejala suprotni pol na svaki mogući način, beleži novinar „Gardijana“ i dodaje:
„Pobednički provokativna senzibilnost obasjava svaku scenu, prošavši mimo povremenih dvostrukih značenja, do sveprisutne požude koja sugeriše da izaziva opijajuće polje na sve prisutne u njenom neposrednom okruženju. Jedan razmaženi naslednik dečak primeti je zaglavljenu u prozoru, jer je pogrešno izmerio širinu njenih kukova u odnosu na prečnik prozora. ‘Pomoći ću ti iz dva razloga’, kaže on. ‘Prvi razlog je što sam suviše mlad da bih bio poslat u zatvor. Drugi razlog je što imaš mnogo životinjskog magnetizma’.“
Dečakov lascivan komentar, nastavlja autor, sumira muško shvatanje Monro kao instinktivne i neoblikovane do mere slučajne inspiracije, omalovažavajuću procenu koju ne potkrepljuje njen precizan nastup.
„Čak i pre nego što se upisala u Glumački studio kako bi se probila kao značajna glumica, posedovala je osećaj za vreme koji je bio previše tačan da bi bio nešto drugo osim veštine. Postoji šašava savršenost u načinu na koji bez ustručavanja traži uputstva za ‘Evropu, Francusku’ i osporava Dorotinu tvrdnju da ne bi rekla ‘Severna Amerika, Meksiko’ s konstatacijom da bi to rekla ‘Ako je to mesto gde želim da odem’. Seksi zavodnički pristup Monro da izražava emocije usnama je nešto posebno. Ona može preneti sreću, nesigurnost, zbunjenost ili samopouzdanje samo njihovim pomeranjem, više nego očima, što je možda faktor koji doprinosi optužbama njenih protivnika da je duhovno bezbrižna. Ali, kao uloga Lorelaj, njeno ostvarivanje kao glumice, pametnije nego što se može činiti, ponavlja večnu istinu da, baš kao što erudite mogu biti glupavi u praktičnom smislu, neobrazovani su ipak sposobni za veliku lukavost.“
Prošlogodišnji biografski film „Blonde“ o Merilin Monro, koja je rođena kao Norma Džin Mortenson, priznao je nepravdu prema glumici koja je i danas svetska ikona, piše britanski dnevnik.
U njemu saznajemo da je za ostvarenje u ovom filmu, Monro primala minimalnu nedeljnu zaradu od 500 dolara, dok je Džejn Rasel, njena tada relativno poznata koleginica, inkasirala ukupan iznos od 200.000 dolara. Reditelj filma „Blonde“, Endrju Dominik jasno izražava tezu da je filmska industrija koristila i zlostavljala ženu koja nije bila sposobna da se izbori za sebe. On patologizuje originalnu priču o tragičnom glamuru Merilin Monro i izražava divljenje prema saosećanju, koje se pretvara u sažaljenje. To postiže tako što je čini žrtvom sopstvene slike u rukama predatorskih muškaraca koji je okružuju, od očinske figure koja je nikada nije volela do zlostavljača Džona Ficdžeralda Kenedija.
Ponovno gledanje muzičke romanse Hauarda Hoksa, posle 70 godina, otkriva da portret morbidnog potčinjavanja postaje prilično dalek, gotovo opovrgnut komičnim sjajem Merilin Monro u poemi o ženama kao lukavim, sposobnim bićima.
Opšti kritički konsenzus te 1953. bio je da je posredi neosporni šarm i hemija vodećih glumica, koji su spasili ovaj filmski projekat. Iz sadašnje perspektive, ističe autor „Gardijana“, ništa se ne čini beznačajnim u satiri o ratu između polova koji je sve samo ne hladan, primeru raskošne Tehnikolor kinematografije, ekstravagantnih visokomodnih kostima i besprekorne produkcije.
Veseli šovinstički naslov „Muškarci više vole plavuše“, nudi mamac i zamenu, privlačeći nesvesne posetioce bioskopa u prividnu šalu sa dubokim poštovanjem prema ženama, njihovim prijateljstvima i najređe od svega, njihovim apetitima. Tek dvadeset godina kasnije teoretičarka Laura Malvi skovala je termin „muški pogled“… 😉
Ovom filmu sada značaj u svetu daje i sve više destigmatizacija seksualnog rada i popularizacije platforme OnlyFans, gde veština „snaženja“ ili „osvajanja novca“ postaje poštovano kao validan skup talenata. Sada možemo videti da Lorelaj samo redistribuira bogatstvo, svesna i sigurna u kurs razmene između dolara i valute više vrednosti koju pruža svoje društvo.
Vreme je pokazalo da je dobro promišljena udaja najunosniji biznis za ženu, i da, kako glasi glavna muzička numera ovog filma – „Dijamanti jesu najbolji prijatelji devojaka“… 😉
Izvor: Pecina posla / Nova.rs (S. S)
Foto: Supplied by LMK / Landmark / Profimedia
Leave a Reply