U Vikinškim sagama, znači u nepotvrđenim, što se nauke tiče, izvorima, kaže se ovako: Izdaja se smatrala najvećim zlom. Tada još nije bilo grehova. Ali, izdaja se kažnjavala na najgori mogući način. Taj „postupak“ se nazivao „Krvavi orao“. Zato što: postupak je da se „otvore“ rebra otpozadi i pluća izbace tako da podsećaju na krila. A poenta je u tome da izdajica pri tom bude živ i da ne pušta glasa ako misli da se ne osramoti i u „onom svetu“.
To su bili Vikinzi. Posle su došli Hrišćani, izmislili sedam najgorih smrtnih grehova. Za sve i svašta. Ne treba ubiti, prevariti, biti gord… Naravno, i kazne su bile „primerene“.
Ali, pravljenje ćevapa od ljudi i time poslužiti (ko zna koga?), to nismo imali priliku da čujemo. Za sve postoji adekvatna kazna.
Neko čak nađe način da oprosti ubistvo najbližeg, ili bilo šta slično…
Ali, izdaja se ne oprašta. Umesto pravljenja ćevapa i o tome pričati čitavoj naciji, evo predloga: PREZIR.
Učini to na savremen način. Ipak je moderno doba, 21. vek. Ima načina. 😉
Tekst: Biljana Bundalo
Foto: Pixabay/Ilustracija
Leave a Reply