Priča koja te bukvalno natera da se naježiš, ali ima srećan kraj. Pogotovo u ovim suludim vremenima kada se uvek dvoumiš između toga šta je istina, a šta laž, ova priča je dokaz da je zapravo ljubav – istina. I, da postoji.
Za nas je priča otpočela od trenutka kada smo na pijaci u Kostolcu zapazili poznanika kako šeta psetance. Ništa neobično, rekli biste. Ali, uprkos maskama, na licu vlasnika kučenceta videla se neopisiva sreća, ponos… a i kučence je bilo „začuđujućeg“ izgleda, kao da ni nema nogice, kao da mili po zemlji, bilo je razigrano, pozdravljalo ljude…
A onda, reč po reč, dan za danom, iz susreta po parku, saznajemo pravu priču…
Naime, Lusi je pronađena kada je imala otprilike oko dva meseca, na groblju, gde se porodica Sotirov okupila, naravno povodom tužnog događaja. Nisu mogli da se „otarase“ malog, pokislog kučenceta, i šta će, stavili su ga u auto (a moglo je i u džep) i doveli ga kući.
Neko vreme je Lusi živela na vikendici. Sada je sa gazdom u stanu. Kaže da voli da gleda televiziju ali se „ljuti“ kada prebaci program na Nacionalnu geografiju! „Zašto“, pitali smo, a gazda nam je odgovorio da tu ima puno raznih životinja… Inače, Lusi ima i profil na Fejsbuku: „Lusi Lepojkić“ (https://www.facebook.com/lusi.lepojkic) i stvarno je – lepotica. U brizi o Lusi učestvuju svi Sotirovi, brat je otvorio profil, sestričina je dala ime…
Ovih dana Lusi možete sresti u parku u Kostolcu jer je na „tretmanu“ po savetu veterinara. Naime, bila je i na ultrazvuku i svakakvim pregledima, ali je dijagnoza bila „problem sa težinom“. Zato Lusi sa gazdom svakoga dana trčkara. A umesto pileće džigerice, kaže on, koju obožava, „prešli“ su na – belo meso!
Ne možete da se ne zaljubite u Lusi kada je sretnete, a i ona zna da „pleše“ na zadnjim nogicama kada nekoga pozdravlja, zna da bude malo ljubomorna – kaže gazda. A iz svega toga samo bljesne istina: To je ljubav.
Tekst i foto: Biljana Bundalo
Leave a Reply