Zvezdina tri koraka do vrha sveta

Crveno-beli, tada aktuelni prvaci Evrope, u dalekom Tokiju su na današnji dan pre 29 godina savladali osvajača Kopa Libertadores, čileanski Kolo Kolo sa 3:0 i pred 60 hiljada gledalaca još jednom pokazali da im u tom trenutku na planeti nije bilo ravnih.

U periodu kada srpski fudbal tek na momente uspeva da nam izmami radost (i to tek poslednjih godina donekle klupski uspesi, iako ulazak u grupnu fazu evropskih takmičenja realno i nije neki uspeh, dok reprezentacija ne uspeva ni to), ostalo nam je da se prisećamo uspeha ostvarenih u sve daljoj prošlosti.

Jedan od takvih momenata, koji je definitivno vredan sećanja, je baš 8. decembar 1991. kada je Crvena zvezda u Interkontinentalnom (Tojota) kupu u Tokiju savladala Kolo Kolo i postala u to vreme nezvanični klupski prvak sveta. Od 2005. ovo takmičenje je zamenjeno zvaničnim Svetskim prvenstvom za klubove.

Najbolja generacija Crvene zvezde, ujedno najuspešnija koju je imao srpski i jugoslovenski fudbal, trijumfom u prestonici Japana upotpunila je osvajanje Kupa šampiona. Te godine u italijanakom Bariju 29. maja je Zvezda u finalu na penale savladala Olimpik iz Marseja 5:3 (posle 120 minuta igre bilo je 0:0).

Sastav sa kojim su crveno-beli igrali u Tokiju bio je neznatno izmenjen u odnosu na onaj iz Barija. Tog leta su iz kluba otišli golman i kapiten Stevan Stojanović, Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Slobodan Marović,  Refik Šabanadžović i trener Ljupko Petrović. Međutim, sve to nije sprečilo naš najtrofejniji klub da u duelu sa šampionom Južne Amerike pokaže da je u tom trenutku najbolji na planeti.

Zvezda je ovaj, po svemu istorijski duel, odigrala u sastavu: Zvonko Milojević, Duško Radinović, Goran Vasilijević, Vladimir Jugović, Miodrag Belodedić, Ilija Najdoski, Milorad Ratković, Vlada Stošić, Darko Pančev, Dejan Savićević i Siniša Mihajlović, a šef stručnog štaba je bio Vladica Popović. Junak utakmice bio je dvostruki strelac Vladimi Jugović („Zvezdino dete sa druge planete“ kako ga je poznati sportski komentator Milojko Pantić nazvao u toku prenosa). Mladi Jugović je mrežu rivala pogađao u 21. i 59. minutu, a Pančev je pogorkom u 71. minutu stavio tačku na ubedljiv trijumf – 3:0 (iako je šampion Evrope od 43. minuta ostao sa igračem manje na terenu, jer je isključen kapiten Dejan Savićević).

• 

Zanimljiv podatak je da je na klupi Čileanaca na toj utakmici sedeo Mirko Jozić, selektor legendarne generacije Jugoslavije koja je osvojila omladinsko Svetsko prvenstvo 1987. godine (baš u Čileu).

Zvezdina dominacija Evropom i svetom, nažalost brzo nakon ovog uspeha je, spletom nesrećnih okolnosti koje nemaju veze sa sportom, prekinuta. Baš tada je naša zajednička država, Jugoslavija, počela da se raspada, u nažalost krvavom ratu, a 1992. godine uvedene su i sankcije Ujedinjenih nacija. Jedna od posledica svega toga bio je i raspad velikog tima Zvezde i odlazak svih fudbalera u inostranstvo. Neki od njih su napravili i uspešne inostrane karijere (pre svih Savićević, Jugović i Mihajlović), neki nisu, ali ono što su ostvarili te, sada daleke 1991. godine, ostaće zlatnim slovima upisano u istoriju srpskog i jugoslovenskog fudbala. Skoro pune tri decenije kasnije tada osvojeni vrh realno je predaleko ne samo beogradskom, nego i svim klubovima sa Balkana…

Izvor: Pecina posla / FK Crvena zvezda

Foto: Youtube Printscreen