Najčešće zablude o srpskim piscima?

Zabluda koja postoji u vezi sa srpskom književnošću i njenim poznatim piscima najčešće potiče još iz školskih klupa. Naši profesori su pogrešno naučeni, pa se to prenelo i na nas i tako redom, iz generacije u generaciju. Pokušaćemo da ovim tekstom ispravimo 5 najčešćih pogrešnih stavova i zabluda o najvećim stvaraocima srpske književnosti.

1. Ivo Andrić nije dobio Nobelovu nagradu za roman „Na Drini ćuprija“

Kada je Nobelov komitet 1961. godine Andriću dodelio Nobelovu nagradu za književnost, to nije bila nagrada za jedno književno delo već „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Andrić je nagradu dobio za čitav književni opus i doprinos književnosti. Malo je poznato i da je Andrić novčanu nagradu od milion dolara, dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade, u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.

2. Brankov most u Beogradu ne nosi naziv po Branku Ćopiću

Kada je 1935. godine Branko Ćopić prvi put došao u Beograd, pošto nikog nije poznavao u glavnom gradu, prenoćio je na jednoj kamenoj klupi ispod savskog mosta. Baš onog mosta, sa kog je jednog kobnog ponedeljka, 26. maja 1984. skočio na beton novobeogradskog keja.

Brankov most mnogi najviše pamte upravo po Branku Ćopiću, misleći da je njegova sudbina krivac za ime mosta. Međutim, ovaj savski most nosi ime po drugom Branku – Radičeviću. Ulica Branka Radičevića vodi pravo ka savskom mostu,  te je nekadašnji Most bratstva i jedinstva nazvan kasnije Brankov most, po našem pesniku Radičeviću.  

3. Branko Radičević nije bio bolestan kada je pisao “dođe doba da idem u groba” u svojoj čuvenoj pesmi „Kad mlidija’ umreti”

Branko Radičević je srpski pesnik koji je prvi pisao na narodnom jeziku, posle reforme Vuka Karadžića. Pevao je o radostima života i lepotama mladosti, ali i tužne, elegične tonove. Pesma Kad mlidija’ umreti u kojoj se Branko oprašta od svojih pesama, stvaralaštva, dana, zore, sveta, života… napisana je još 1845, dve godine pre nego što je Branko objavio svoje prve pesme u zbirci Pesme I. Međutim, kao i nedovršena poema Tuga i opomena objavljena je tek posthumno 1862, tako da ih Branko nikada nije objavio lično.

Dvadest jednogodišnji Radičević ovakve sluteće stihove pisao je obuzet osećajem smrti jer mu je majka umrla od tuberkuloze, nakon nje sestra, a onda i brat. Porodična tragedija uslovila je pesnikova osećanja smrti, a ne bolest. Međutim, pesnik kao da je predosetio i svoju sudbinu jer je i on umro u 29. godini života od tuberkuloze.

4. Jovan Jovanović Zmaj nije dobio nadimak po aždaji, ali ili zmaju, već je to bila igra rečima

Naš veliki romantičarski pesnik i omiljeni pesnik za decu, bio je čuven po svojim satiričnim pesmama i listovima koje je uređivao. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj, kome je dao ime na osnovu male igre rečima. Pošto je „3. maj“ po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848, na kojoj je Srbija postavila Ugarskoj svoje zahteve o autonomij.

Spojenim čitanjem dana i meseca dobija se poznati nadimak pesnika. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.

5. Branko Miljković nije izvršio samoubistvo, već je ubijen

U jesen 1960. godine Branko Miljković je, rezigniran neprijateljskom atmosferom, odlučio da zauvek napusti Beograd i preseli se u Zagreb da bi radio na zagrebačkom radiju kao urednik. Raskrstio je sa političkim ulizicama i partijom, odrekao se svih do tada napisanih pesama, odao se pijanstvu i čestim kafanskim svađama. U poslednjoj noći njegovog života napustio je prijatelje za kafanskim stolom, rekavši da mora da se sastane s nekim. Sutradan u zoru pronađen je kako visi na kaišu, sa šeširom na glavi, kraj „drvceta“, klečeći na jednom kolenu. Drvo je bilo više nego tanko da bi izdržalo Brankov stas. Ljudi koji su stanovali blizu Branka svedočili su da su te noći između 11. i 12. februara čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno hodati noću. Pronađene su i modrice na njegovom telu. Istraga je bila aljkava…

Šta se zapravo desilo tog 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Da li su ga ubili hrvatski nacionalisti, kako se sumnja, ili politički protivnici… Ipak, ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja, na kom stoji epitaf „Ubi me prejaka reč“.

Izvori: www.opanak.rs

www.pecinaposla.com

Foto/Ilustracija: www.opanak.rs